Džulijan Barns - Elizabet Finč

Baš retko imam običaj da nakon čitanja knjige odmah bacim pogled na recenzije jer uglavnom čekam da mi se dovoljno slegnu utisci da ne bi bili kompromitovani tuđom percepcijom. Ovoga puta nisam odolela jer sam imala neodređen osećaj da se ovo savremenoj kritici ne bi dopalo i bila sam u pravu. Ipak, to više govori o kritici nego o Barnsovom delu, što ću pokušati da objasnim u nastavku. To je nesumnjivo pretenciozan poduhvat i za mesto i za formu (i za mene!), ali imam potrebu to da učinim da ovo delo ne biste propustili zbog niskih ocena na Goodreads-u ili oštrih kritika u Gardijanu.

Stoga, o čemu se ovde radi?

Mislim da je savremena književnost ustoličila romanesknu formu kao studiju karaktera, u manjoj ili većoj meri. Prosto, mi očekujemo složene, uverljive, „oble″ karaktere, posebno u zapadnoj književnosti koja je duboko ukorenjena u individualizmu. Naglašavam ovo jer mislim da vas Barnsov roman neće iznenaditi (ili čak izneveriti), ako imate naviku čitanja azijskih autora, recimo, jer oni još uvek čuvaju formu koju savremeni kritičari prepoznaju kao „staromodnu″. Barns, po mom mišljenju, nikada nije stvarao kompleksne, velike i značajne studije karaktera jer, naprosto, to nije bilo u fokusu njegovog stvaralačkog poduhvata. Dopuštam da sam nešto propustila jer nisam baš sve pročitala, ali na osnovu onoga što jesam, a to je nemali broj dela, rekla bih da nije pisac karaktera. A šta se sad desilo?

Pa, knjiga se zove „Elizabet Finč″ i zdrav razum nalaže da je to studija karaktera, biografija, priča o izvrsnoj ženi, nekome posebnom i nadahnjujućem, a delimično je tako i reklamirana. Potom je vi otvorite i shvatite da ne samo što nije priča o karakteru jedne žene, ona je sve suprotno – ona je priča o nemogućnosti priče o karakteru jedne žene i jednog vladara iz daleke prošlosti, Julijana Otpadnika, napisana stilom kojim su pisane te velike i ubedljive priče, pa se zateknete u shizofrenom rascepu između „neko mene ovde zavitlava″ i „možda saznamo sve na kraju priče″. Ali Barns je stari lisac i zna da kraj priče ne postoji, čak ni onda kada su te priče pisane istorijskim diskursom, i stalo mu je da i vi to shvatite.

Priča je podeljena na tri segmenta. U prvom saznajemo ko je bila Elizabet Finč i kakav odnos prema njoj ima očarani student Nil, potom sledi priča o Julijanu Otpadniku u središnjem delu, i na kraju se vraćamo njegovom poduhvatu pisanja za i o Elizabet Finč. Trenutno se mučim sa jednim segmentom rada koji pišem po službenoj dužnosti jer moram da odlučim da li da u njega uključim biografska saznanja jedne od najuticajnijih biografkinja čitave pesničke struje o kojoj pišem. Dilema potiče od toga što znam da je informacije koje koristi dobila krađom snimaka sa psihoterapije pesnikinje čiji je život proučavala i podozrevam da je njen naučni ugled zasnovan na obilju neetičnih postupaka. Nil je na putu da osvesti isti problem – u kojoj je on poziciji prema figuri žene o kojoj želi da piše? S kakvim predubeđenjima on pristupa njenoj zaostavšitini? Kada nekoga volite i cenite, vi lako pretpostavljate da je sve što ta osoba uradi vredno i značajno, a to je posebno uočljivo onda kada prema toj osobi gajite strahopoštovanje zasnovano na ideji da ona poseduje superiorno znanje vama nedostupno.

Kaže kritičar u Gardijanu da je znanje koje Elizabet Finč, univerzitetska profesorka na kursu Kultura i civilizacija, prenosi zapravo niz opštih mesta, floskularnih istina koje zvuče dramatično, ali su suštinski proizvod „starinskog razmišljanja″ i rezonuju samo kod onih koji nisu dobacili do savremene teorijske misli. Njen spisak literature ne uključuje velika imena savremene filozofske misli, ona ništa nije učinila u kontekstu stvarnosti u kojoj je živela, nije govorila niti delala angažovano – ona je, zapravo, među poslednjim pripadnicima tih profesora starog kova, kao što je Julijan Otpadnik bio među poslednjim paganima. S druge strane, što mi je beskrajno ironično, Elizabet Finč uporno kritikuje svaki oblik mono-mišljenja, nazovimo ga tako, a Barns je kritikovan zato što prikazuje drugačiju vrstu ličnosti, retku pticu, u agresivno nametnutom poli-mišljenju koje je, kad se tako predstavi, najgora vrsta mono-mišljenja. I opet, dolazimo do toga da ovo nije studija karaktera, već intelektualna (ovu reč shvatite u najširem mogućem smislu) avantura u stilu pokojne Elizabet Finč čiji je cilj da vas izmesti malčice izvan iluzije o poliperspektivnosti sveta u kojem živimo.

Verovatno je očigledno, ali vredi reći – neizmerno mi se dopao Barns u ovom izdanju. Posle „Istorije sveta u deset i po poglavlja″, nisam mislila da mu je ostalo još prostora da progovori o konceptu istorijske istine, ali sam se, srećom, prevarila. Neretko zaboravljamo da osvestimo sopstvenu poziciju u odnosu na objekat našeg interesovanja, što se desilo i kritičaru Gardijana koji je primenio unapred pripremljene aršine za merenje vrednosti Barnsovog pisanja jer je krenuo od vrlo rigidnog shvatanja pravila po kojima ’treba’ graditi svet dela. Desilo se to i nesrećnoj biografkinji čiji me radovi proganjaju, dešava se i meni svakog dana kad pišem o onome što volim, desiće se i dešava se i vama (posebno kad čitate ili pišete o autorima koje poznajete, ili, nedajBože kao pre koji dan ovde na Instagramu, počnete da napadate ljude koji ne dele vaš utisak o delu i usuđuju se da kažu da tu ima raznih problematičnih tačaka). Desilo se i Barnsu – napisao je delo zasnovano na figuri Anite Brukner, njegove bliske prijateljice koja je preminula 2016. godine. E, sad, pitanje koje vam Barns postavlja jeste – da li ga je zaista napisao?

Šta vi mislite? Da li ste čitali ovo ili neko drugo Barnsovo delo? Planirate li da ga čitate?