Džoun Didion - Godina magijskog mišljenja

Ponekad pre čitanja knjige volim da zavirim na Goodreads jer tamo ima baš raznolikih utisaka i zapalo mi je za oko koliko negativnih komentara polazi od klasne kritike – autorka je nedvosmisleno povlašćena, vozi se avionom po Americi svaki čas, jede i odseda u Ritz-u, i stoga, ona nema prava da se žali, njeno tugovanje i oplakivanje su kvalitativno drugačiji od žalosti obespravljenog radnika ili vas, ili mene. Bilo je gotovo morbidno videti Schadenfreude na delu, vreme koje je neko izdvojio da se naljuti na Džoun Didion što se usudila da piše o muževljevoj smrti i ćerkinoj bolesti.

A bilo je nečega i od one tzv. lirske sramote, osećaja da posmatram nešto preterano intimno čemu ne bi trebalo da prisustvujem, što me je navelo na to da imam pomešana osećanja o ovoj knjizi. Znam da se o Didion piše uvek u superlativima, a kad je o ovoj knjizi reč, mislim da je vrlo neukusno komentarisati sadržaj u negativnom kontekstu, tražiti mu stilske nedostatke ili šta već ljudi cene u književnosti. Kao privatna čitateljka (ovo naglašavam jer sam ponekad i javna), čitanje vidim kao potragu za iskustvom i autentičnim osećajem – i posle petnaestak godina jasno se sećam mentalnog mulja tokom čitanja Foknera, ili mahnite energije u poeziji Silvije Plat. Ova knjiga Džoun Didion jeste od onih koja mi je pružila to autentično iskustvo čitanja, bez obzira na to što bih, da me neko zamoli da napišem akademsku kritiku, imala niz primedbi.

Autorka piše o žalosti kroz mentalne rituale ponavljanja određenih događaja, rečenica, slika iz prošlosti, i ova knjiga je svojevrstan izveštaj preživele koja nije sigurna koji deo njenog bića zaista još uvek živi. Sučeljena je ekstremna racionalizacija događaja kroz medicinske izveštaje, analizu, naučne činjenica sa nepatvorenom tugom, i nije slučajno Frojdov esej „Žalost i melanholija” podtekst kojem se neprestano vraća – njen pokušaj da kao preživeli subjekat napusti onog koji je sada objekat nije uspešan, i imperativ da čoveku mora biti bolje, da se život mora nastaviti, Džoun Didion tumači kao pronalaženje načina da još uvek koegzistira sa pokojnim Džonom, da mu, kao profesionalna spisateljica, pozajmi glas koji on više nema, i to je njena mala ritualna tajna. On je tu, vratiće se, i vraća se, sve dok postoji njegov glas na glasovnoj mašini, njegove beleške na radnom stolu, i njena ljubav koja nikako nije nekakva patetična tirada, već svedočanstvo o ljubavi koja je trajala četrdeset godina i nije umrla kad i Džon.

Čitala sam neke delove dečku, i bar pet puta je rekao da je to „tako depresivno”, ali ja nisam sigurna da je to tačno – mislim da Džoun Didion u ovoj knjizi samo nastavlja razgovor s čovekom kojeg je volela gotovo pola veka, a nama, u nedostatku tog jednog i nezamenljivog sagovornika, dozvoljava da budemo Drugi, da na trenutak popunimo prazninu jer njene reči tako ipak imaju destinaciju. Ovo nije potraga za utehom, niti samosažaljenje, već upravo to – jedan razgovor na 220 strana, priča kakvu bih, uprkos svoj tuzi, negde krajem života volela da mogu da ispričam.

I could not count the times during the average day when something would come up that I needed to tell him. This impulse did not end with his death. What ended was the possibility of response.