Džordž Sonders - Linkoln u bardu

Retkost je naići na knjigu koja je dobila Bukerovu nagradu, a da na Instagramu ne postoji poplava objava o njoj. To mi je bilo dovoljno intrigantno po sebi, te sam je pre nekoliko meseci kupila, da čami u onoj gomiletini, sve dok je vi niste izglasali pre nedelju dana. Nakon nekoliko dana razmišljanja o pročitanom, možda imam odgovor na pitanje zašto ne iskače iz frižidera.

Kada nešto biva svrstano u žanr „eksperimentalnog romana“, to je otprilike signal da je knjiga kao kinder jaje – open for surprise, ali možda se i smoriš. Čini mi se da danas neretko ti eksperimentalni pokušaji deluju pretenciozno, neprohodno, dosadno, nabeđeno, a desi se i da ih pišu neiskusni autori u želji da privuku pažnju. Stoga, čitaoci bi uglavnom nešto blisko ili eksperimentalno odlažu za trenutak kad budu imali dovoljno vremena, dovoljno koncentracije (spoiler alert: takvo vreme ne postoji).

„Linkoln u bardu“ spada u grupu eksperimentalnih romana koji vam isprva neće biti jasni, ali u trenutku kada pronađete ključ (a to će se desiti negde između 20. i 100. strane, predviđam nasumično), otvoriće vam se sasvim osobeno čitalačko iskustvo. Naime, Sonders meša narativne glasove sa istorijskim izvorima – narativni glasovi pripadaju dušama zaglavljenim u bardu (prostoru nalik na čistilište, u kojem se nalaze oni koji nisu uspeli da pređu u drugi svet), a istorijski izvori… Pa, nisu baš istorijski, barem ne svi. Neki pripadaju stvarnim zapisima o Linkolnovom životu, a neke je autor izmislio za potrebe eksperimenta.

Ne umem da opisujem radnju, ali recimo da je ovo delo o Linkolnovom preminulom jedanaestogodišnjem sinu čija duša ne uspeva da pređe na naredni nivo, te mu druge duše pomažu u tom poduhvatu. Svaka od duša ima priču i svaka priča ljušti se postepeno kroz dijaloge koji veoma podsećaju na poglavlje Kirka u „Uliksuˮ - pisani su tako da odraze fantazmagoričnu borbu koja podseća na trenutak zagljavljenosti uma između racionalnog i iracionalnog. Imala sam utisak da se odvija svojevrsno širenje svesti pojedinačnih glasova u svim pravcima – ka unutra, ka spolja, ka stvarnosti (neodređenoj i neodredivoj) i ka „drugom svetuˮ (ili trećem, ili pedesetom).

Ipak, pošto ja baš i nisam „samo nežna prema sebiˮ, nije mi bilo naporno, ali jeste zahtevalo posvećeno čitanje i vraćanje na određene segmente. Pošto verujem da nema ničeg lošeg, baš naprotiv, pomučiti se malo oko knjige, prijalo mi je da zastanem i razvučem čitanje. Vredelo je zato što je ovo, pre svega, retko dobar naslednik tradicije Rablea, Sterna, Džojsa (opet, prema mom ličnom sudu, on ih ne navodi kao uzore) i na trenutke čak i stilski „anahronˮ, uprkos eksperimentu s formom. Anahrona je i njegova vera u ljudsku plemenitost i humanost koja je ovde preispitivana od početka do kraja, ali to je vešto skriveno stilom koji nije nimalo lirski. Eksperimentalni romani vas suočavaju sa uvreženim načinom čitanja i podstiču na drugačije čitalačke prakse, te ih ja uvek biram da bih napredovala kao čitateljka i izmestila se iz udobnog položaja čitanja linearnih pripovesti. Volim što me takva dela uhvate nespremnu i suoče sa sopstvenim čitalačkim granicama, pa onda guglam, istražujem, idem napred-nazad i dočitavam, prečitavam, a verovatno i učitavam (što ne mora biti loše!). Sonders je od sada u grupi pisaca od kojih očekujem da me zgrabe nekom ogromnom šakom i posade na vrh planine, u podzemlje, iskrive mi vrat i preusmere pogled. Takvo čitanje nije uvek prijatno, ali ja to svakako ni ne očekujem od književnosti. Jeste li već čitali Sondersa? Ovo mu je debitanski roman, ali prisutan je već duže vreme kao pisac kratkih priča – jeste li ga možda upoznali na taj način? Ako da, podelite utiske sa mnom! 😊

P. S. Sjajna analiza i uvidi o ovom romanu čekaju vas kod Petre na @kozmik.bluz 🥰