Džonatan Frenzen - Raskršće

Bila sam nestrpljiva da pročitam „Raskršća” nakon „Korekcija”, a, ukoliko ste pratili storije, pratili ste i moju frustraciju sramotnim prevodom dok sam čitala. O tome sad ipak ne bih, s tim da mislim da treba normalizovati reklamaciju knjiga od 3000 dinara u kojima dobijete amaterski prevod osobe koja ne poznaje sintaksu srpskog jezika, koja misli da CURFEW znači isključivo policijski čas, da je steak stek, a ne odrezak, da ljudi imaju spazme, a duša i telo konflacije. Eto, izgleda da ipak malo bih, oprostite.

„Raskršće” je napisano po recepturi „Korekcija” – porodični roman koji prati ključne trenutke u životu protagonista koji su generacijski, duhovno i emotivno razjedinjeni. Premda volim kada u delima istog autora ponovo otkrijem poznati glas, ne mislim da je to uvek nužno vrlina, a u „Raskršću” mi je na trenutke smetao efekat „već viđenog” i nekakva novootkrivena potreba za teatralnom dramatizacijom događaja. Mnogi elementi priče o mlađim članovima porodice, Beki, Periju i Klemu, delovali su mi preterano knjiški u smislu da su snažnije učvrstili stereotipnu sliku mlade guščice, raspalog tinejdžera-narkomana i plemenitog mladića koji želi pravdu po svaku cenu, onako mladalački nedotupavno. Retko mi se dešava da mi nijedan junak u knjizi nije simpatičan, ali ovde je to (gotovo pa) slučaj – Ras, sveštenik i otac, bedan je do gađenja, ali mi je uverljiv u svojoj niskosti i prosečnosti, dok je Marion, njegova supruga, možda jedina osoba čije postupke donekle uspevam da razumem, ali ne i da se povežem, čak ni komparativno, sa njima.

Radnja se odvija u jeku Hladnog rata i rata u Vijetnamu, u periodu kada su porodica i religija postale dve stubne američke vrednosti, i ubrzo potom sedamdesetih počele da se raspadaju i preispituju kroz uspon supkultura, što se iščitava kroz razvoj omladinske crkvene organizacije Raskršća. Previranja u organizaciji refleks su buntovnih klica koje će se uskoro pojaviti svuda, ali zanimljiva je Frenzenova perspektiva na korene tih pobuna - kod njega to nikad nije društvo, već iskonska potreba da se nove generacije antagonistički odrede prema starijima u okviru same porodice. Od dvadesetih do sedamdesetih, dogodio se niz radikalnih društvenih promena u SAD – od Prvog talasa feminizma i emancipacije žena, preko veličanja porodice i žene-domaćice nakon rata, a potom i ponovnog osvajanja slobode, što se najbolje vidi kroz Marioninu životnu trajektoriju i mislim da je to i najuspeliji aspekat dela. Priča o Beki bila mi je neizmerno iritantna jer je taj profil junakinje onaj za kojeg se obradujem što je samo epizodni, a ovde je dobila toliko prostora da sam prebrojavala stranice do narednog poglavlja. U vezi sa tim, Frenzen je svakom junaku dao grafički izdvojeno poglavlje/segment, i dok je u „Korekcijama” to imalo smisla jer su sama poglavlja bila opširnija, ovde mi je delovalo da je pak malo lenj izbor, ne bih se usudila da kažem i najlakši. Desi se događaj A, onda ide perspektiva jednog junaka na 40 strana, pa drugog junaka, pa se treći opet vrati na isti događaj, sve to skupa tehnički je dosadnjikavo, neinovativno i po oprobanoj recepturi. Priželjkivala sam Frenzena voljnog da eksperimentiše koliko i njegovi mladi junaci, ali ostao je tvrdokorni tradicionalista u pogledu forme i to me je donekle razočaralo.

Ipak, Frenzen je veličanstven u svojim uvidima u ljudske slabosti i očajničku potragu za identitetom, a s obzirom na to da se svaki junak u romanu određuje prema religiji, bogato duhovno iskustvo i njegovi koreni nude drugačiji pogled na promišljanje religije u modernom društvu i zbog toga su posebno dragoceni i vredni čitanja. Mislim da je izuzetno teško prikazati nečija životna i moralna načela, a ne upasti u zamku nemotivisane esejistike usred romana koja je uspela možda samo Tomasu Manu, a kod religije je to drugačija vrsta izazova jer zahteva stvaranje intimno-ispovedne atmosfere u delu koje vrvi od tinejdžerskih hormona. Frenzen je uspeo da stvori dovoljno uverljive dijaloge na temu religije, ali je zato, čini mi se, morao da ponavlja slične obrasce i konstelacije likova. Još uvek se nadam formalno hrabrijem Frenzenu i nestrpljivo iščekujem neki naredni roman koji, već sad znam, čitam isključivo u originalu. Ako ste čitali, volela bih da čujem vaše utiske!