Džonatan Frenzen - Korekcije

Pripadam „sporočitačima”, ali nisam uvek – dugo mi je trebalo da se oslobodim konzumerističke želje da i knjige, kao i sve, samo proždirem i ispljunem bez dugog varenja. Nakon Bašlarovih divnih redova o tome šta znači čitati sporo i zbog čega je to, naposletku, i jedini način da se knjiga zaista PROčita, a ne samo čita, trudim se da se nikada ne opterećujem brojkama, izazovima i rutinama, ali sam shvatila i da to može biti problem ukoliko vodite stranicu o knjigama. Da imam desetak godina manje, sigurna sam da bih podlegla pritisku i imperativima samopromocije i prisustva na mrežama, pa vam ovaj (duži) uvod pišem kao podsetnik da je lepota čitanja uvek onaj ostatak nakon što se diskonektujete. Stoga, odlučila sam da pišem onda kada zaista imam šta da podelim.

Ovih dana sam čitala mnogo o porodici i braku u SAD za vreme Hladnog rata, i to se divno poklopilo s mojim prvim susretom s Džonatanom Frenzenom. Pre no što podelim svoje utiske, a upozoravam vas na vreme da bi to moglo da vam oduzme više vremena no što ste planirali da potrošite na čitanje jednog Instagram posta (ups) želim da objasnim zašto smo se nas dvoje sreli ovako kasno kad je Frenzen već godinama hvaljen i prevođen kod nas. Naime, razlog je krajnje banalan – ne podnosim knjige od 3 kg na stomaku i nikada neću razumeti šta je motivacija bilo koje izdavačke kuće da romančinu od 600 strana dodatno optereti tvrdim povezom, formatom većim od A5 i teškim papirom sem da to bude profitabilno. Stoga, Frenzen i ja smo se godinama mimoilazili, iako već dugo stoji na polici. Pre dve sedmice bila sam pomalo malodušna, šta god bih uzela, nije mi prijalo, delovalo mi je banalno i nedoraslo, i sve mi je išlo na živce – neko to zove PMS, ja to zovem osuđenost na život u društvu u kakvom živimo. Kako god bilo, delovalo mi je da je pravi trenutak da odaberem nešto što ima najmanje šansi da me razočara, a pošto je februar, crvena linija na stomaku se neće videti (😃), i tako je Džonatan Frenzen napokon uneo brojne korekcije u februarske nepravde i književne promašaje.

„Korekcije” su roman o petočlanoj porodici i njihovim životnim usponima i malo više padovima – od Parkinsonove bolesti oca Alfreda, hroničnog nezadovoljstva majke Inid, Gerijevog neurotičnog oportunizma čija kapitalistička Želja kopni i premeće se u depresiju, Čipovog pseudointelektualnog životarenja na isceniranoj društvenoj margini, pa sve do Denizine potrage za seksualnim identitetom i pozicijom u porodici. Uprkos tome što su motivski jasno obeleženi jednim suštinskim problemom, likovi nikako nisu jednodimenzionalni već su realistični upravo jer prikazuju u kojoj meri čitava egzistencija gravitira ka bolnoj tački subjektivnosti koja, posledično, zamagljuje rasuđivanje i upravlja svim narednim odlukama i događajima. U tom smislu, meni je, i to tek sad ovako post festum, možda najzanimljiviji bio Čip jer se njegove odluke temelje na očajničkoj potrebi da konstruiše zamišljeni identitet koji mu, a to je jasno na kraju, nikada nije pripadao. Ovo je donekle i pomalo fatalistički jer se ispostavlja da smo svi mi, ipak, „deca svojih roditelja”, ali „Korekcije”, između ostalog, preispituju i koliko je to zaista određujuće. Stoga, ovo je roman o svojevrsnoj emancipaciji subjektivnosti kroz zauzimanje različitih pozicija u odnosu na nekada moćnu očinsku figuru i majku koja je uvek završavala u senci te figure, a ispostavila se, pažljivom čitaocu neće promaći, kao daleko presudnija za oblikovanje identiteta svoje dece od Alfreda.

Mnogi će reći da je ovo roman o „promašenim“ likovima, ali to je stav koji zavisi od toga gde se postavlja „centar” u odnosu na koji je moguće omašiti. Ukoliko su to lične ambicije i mladalački snovi, verovatno smo onda svi promašeni. Ukoliko je to, pak, realističnije, sposobnost da svoje ciljeve prilagođavamo okolnostima i vremenu u kojem živimo, da se neprestano iznova mapiramo u odnosu na stvarnost, onda bih rekla da je „promašenost” ipak skala na kojoj svi likovi zauzimaju različit položaj i da se u tim nijansama otkriva Frenzenov talenat da proizvede „višak stvarnosti” koji emotivno angažuje veliki broj čitalaca (uključujući i mene).

Dugo sam bila uverena da je teže pisati iz prvog lica jer autor mora da menja stilski registar, prilagođava vokabular individualnom svetonazoru i prodre u različite strukture svesti, a nakon čitanja Frenzena i nekolicine drugih autora, nisam više sigurna da je tako. Povratak na „stariju” pripovednu praksu iz perspektive (pseudo)sveznajućeg pripovedača lakša je za osrednje pisce kod kojih je A uvek A, a B uvek B, a pred one poput Frenzena postavlja novi izazov – kako uneti poliperspektivnost i višeznačnost u ono što deluje kao da pripoveda isti pripovedač, a ne upadati u zamke jeftinog opisivanja junaka i esejističku analizu karaktera? Upravo zbog toga mislim da je Frenzen itekako prvo morao da izuči umetnost korekcija, istu onu o kojoj na toliko različitih načina govori u romanu, jer ni u jednom trenutku nisam imala utisak da mi autor potcenjuje inteligenciju (što je glavni razlog zbog kojeg mi se, recimo, nije dopalo pisanje Lane Bastašić) i u doba kada deluje da su svi pripovedački trikovi istrošeni, on nije posegnuo za onim najjeftinijim koji po receptu prodaju knjige. Naprotiv, vratio se onom klasičnom pripovedanju Tomasa Mana ili Tolstoja, razmahanom, a nepretencioznom, pažljivo konstruisanom, ali ne takvom da joj svako malo proviri neki šav, i to je ono zbog čega ću sigurno pročitati i druga dela – vrede čak i štrafte na stomaku. 😃

Sigurna sam da će vam neki delovi biti zanimljiviji od drugih, kao što sam ja pomno čekala rasplet priče o Deniz, ali sam jednako uverena i da vam nijedan neće biti dosadan uprkos obimu knjige. Ipak, toplo savetujem izučavanje umetnosti sporog čitanja ovakvih (i svih drugih, zapravo) knjiga jer bulimijsko čitanje (progutaj i ispljuni) po pravilu pretvori knjige u belu moždanu buku, i ništa više.

Volela bih da čujem vaše utiske i neizmerno im se radujem!