Dženifer Igan - Vreme je siledžija

Čitanje savremene američke književnosti počinje da liči na gledanje serije koja se nikad ne završava.

Dobro, malo preterujem, ali poverovala bih i da mi je neko rekao da je ovo napisao recimo baš Frenzen s kojim se tako snishodljivo poredi Igan u krilatici „ona koja je preotela Pulicera Frenzenuˮ, kao da mu je on po nekakvom redu i pravilu sledovao. Da li je do moje neosetljivosti na stil (koji prepoznajem kao generičku karakteristiku savremenih američkih pisaca, ups) ili zamora moždanog materijala, ali bio je potreban ogroman napor da ovo delo posmatram van kakofonije američkih književnih glasova.

E, sad, ja volim serije od milijardu epizoda, to je dobra stvar kad poželim neki udoban i poznat (književni) svet, te mi u tom smislu nije bilo teško da pohvatam konce iako sam imala osećaj da sam uletela negde na trećoj sezoni i propustila inicijalnu podelu uloga.

To je, naposletku, i poetičko načelo ovog žanrovskog hibrida koji oscilira između kratke priče i romana – skok u vremensko čvorište i raspetljavanje klupka s obzirom na narativno-retrospektivnu organizaciju vremena, svojevrsno sklapanje događajnosti života u koherentnu priču. Ukratko, za mene je ovo delo o tome kako nastaje životna priča jednog pojedinca, a posledično se iz zbirke tih priča (otud i poređenje s kratkom pričom) izrodi nekakva čupava i neuredna kolektivna slika života jedne generacije. Ali nije ovde reč o pazlu, pa da svi delovi odgovaraju, naprotiv – ovo treba zamisliti kao kolaž u kojem su neki delovi prelepljeni preko drugih, neki iškrabani, prepisani, i dok ovo pišem javlja mi se slika prosečne seoske bandere na kojoj je red oglasa, red čitulja, red postera, red političkih plakata i pokoji trag lepka nečega što je tu stajalo pre, a više ga nema.

S obzirom na to da Igan ne polaže mnogo na napetost niti igra na jeftine i oprobane književne postupke, zanimljivo je što ne prepušta čitaočevoj mašti ono čuveno „a šta se posle desilo?ˮ, već samo uzgredno pomene „ovaj lik ovde što se vezali sad za njega, e, baš taj, on će umreti za 20 godina, prosviraće sebi glavu, hajd’ sad daljeˮ, i s tim na umu, nije ovde samo vreme siledžija, već i autorka igra za vreme, ne daje junacima da mu umaknu makar ni u našu imaginaciju – kod nje niko ne preživljava književnost, samo vreme ispostavlja se kao klaustrofobično jednom kad se zgusne u tekst.

A to je stara priča, ne krije ni Igan kad citira Prusta na početku, a činjenica da ovde paradiraju mahom likovi iz srednje i više klase, s pokojim iz radničke (pre svega rasno determinisane) koji se krvavo uspeo na lestvici, čini priču malo „već viđenomˮ, a ja sam oguglala na „i bogati plačuˮ tematiku. Stoga, ovo mi je interesantno pre svega iz ugla dobrog i veštog pripovedanja, izleta u eksperiment s formom Power Point prezentacije koji je iznenađujuće uspešan, ali da li ću pamtiti ijednog junaka – mislim da ne. I to je u redu, lepo kaže naslov. A možda sam i ja malo siledžija.

🅿️ Rubrika Prevod uvedena je zbog ovakvih bisera. Ne mislim da je ovo loš prevod, ali je dozlaboga aljkav i fali mu drugi par očiju. E, sad, taj par je možda postojao jer je nejasno ko je ovo preveo, da li Danilo Lučić ili Nađa Parandilović (različito piše na početku i kraju), ali je jasno da niko nije lektorisao jer „familijarna terapijaˮ (family therapy) ne bi preživela čak ni čitaoca amatera, a kamoli podrobnu književnu inspekciju. To mi je neizmerno krivo i pitam se čemu plaćanje autorskih prava, štancanje knjiga, rad na tekstu koji je ogroman po sebi, čak i onaj loš, da biste dozvolili sebi kao izdavačka kuća da ovako brljavite. Nije prvi put i kocka je svaki put kad se uzme neki prevod u Kontrastu i imam spisak autora za koje smatram da nisu u „pravojˮ izdavačkoj kući i zbog toga im recepcija kod nas ispašta. Alis Manro je tu na prvom mestu, a Dženifer Igan se takođe visoko kotira na toj listi posle ovog iskustva.