Džamejka Kinkejd - Na dnu reke

Čitanje ove knjige sporo je kao spuštanje prstiju u melasu, nešto lepljivo i gusto, zavezanih očiju.

Priča „Devojčicaˮ Džamejke Kinkejd bila je moj izbor za sastanak na Klubu kratkih priča i, uprkos tome što je to svega jedna rečenica od 650 reči, razgovarali smo o njoj preko dva sata – i tek smo zagrebali po lepljivoj površini teksta. Danas vam pišem o zbirci u kojoj se ta priča nalazi, u nadi da ću vas podstaći da se otisnete u nepoznato.

(Ovo je preporuka za one koji se ne plaše mraka.)

U zbirci „Na dnu rekeˮ ne dešava se mnogo toga, a ipak, čini se da se pred našim očima odigrala čitava istorija karipskog naroda na Antigvi. Sve je upisano u značenjem opterećene, ali kratke rečenice koje se hipnotički ponavljaju kroz zbirku. Kada majka, gotovo monstruozna u svojoj veličini u priči „Moja majkaˮ, kaže devojčici nešto tako uzgredno kao „ne beri cveće u tuđoj baštiˮ, Kinkejd uspeva da upiše barem još dva sloja značenja:

Ne spavaj s tuđim mužem. (jer imaš sve predizpozicije da postaneš drolja)

Ne upuštaj se u magijske prakse. (jer obee (poznatiji kao vudu) otkriva ko si i odakle si)

Majka je za Kinkejd simbol Kariba i sve ambivalentnosti njene kulture, odražene slikovito kroz slike dana i noći, u kojoj sva „društvena pravilaˮ (čitaj: britanska, kolonijalna) prestaju da važe.

Kada padne mrak, glas devojčice koji smo u priči „Devojčicaˮ upoznali kroz svega dve stidljive opaske, postaje naglašeno čulan, taman i natopljen senzacijama iz prirode.

Lepljiv.

Iz te duboke tame, prema kojoj je i nazvana jedna od priča, pomalja se figura žablisa:

„Žablis! Ali kako? Šta je to žablis?” „To je biće koja se može pretvoriti u bilo šta. Ali možeš ih razotkriti po očima. Oči im svetle poput lampe, toliko su sjajne da se u njih ne može gledati. Tako se prepoznaje žablis. Vole da se pentraju i lutaju po planinama. Pripazi se kad vidiš lepu ženu. Žablis uvek nastoji da izgleda kao lepa žena.”

Čini se da Džamejka Kinkejd kroz lirsku prozu, koju samo uslovno možemo svrstati u žanr kratke priče jer nema zapleta, gradi jednog narativnog žablisa, istu onu „devojčuruˮ koja nikako nije smela da postane.

Pa ipak…

🌻