Dubravka Ugrešić - Forsiranje romana-reke

Sem što ste glasali za „Forsiranje romana-reke“, odabrala sam je jer sam se umorila od „imanja mišljenja“ o književnosti (imam 200 strana u Wordu da to i dokažu) i (ne)opravdano sam gajila nadu da je ovo jedna od onih kroz koju se samo plovi, smeje u brk i hvata za glavu.

Ali, dvestotinak strana kasnije, izgleda da moram priznati da nije do knjiga, već do čitateljke.

Dobila sam pitanje u inboks: „Šta uopšte znači forsiranje romana-reke?“ i ovaj post biće pokušaj da na to odgovorim.

Roman-reku valja zamisliti kao književni prostor (soc-mulj u mojoj nomenklaturi) u kojem plivaju razni somovi (brkati i debeli) i somići (takoreći, pesnici-igračke), balavci (iz roda Ichthyus Infantilus Vanitosus), krkuše i jegulje raznih vrsta, i sve to nesvesni poluvidljivih mreža koje ih love, raspoređuju i ubijaju, shodno okolnostima.

Ako vam ništa nije jasno, to je dobar znak jer „roman-reka“ u ovom delu ne znači ama baš ništa, a Dubravka Ugrešić pokazuje kako to izgleda „forsiranje“ ničega na jugoslovenskoj književnoj sceni osamdesetih (stilovi plivanja bonus). Na fiktivnom književnom festivalu, sreću se razne persone (svaka sličnost sa stvarnim osobama je slučajna i na njihovu štetu) i još poneka sitna riba koja se zadesila u pogrešno vreme u pravoj (književnoj) mreži. Kao da sve to nije dovoljno da se u pogon pusti satirična mašina, Dubravka Ugrešić odlučuje da u jednačinu ubaci jednog Volanda-u-pokušaju da malo prodrma stvar, a Behemot ima doktorat iz komparativne lingvistike i opravdano sumnjam da bi obožavao Excel.

Iako u ovom prikazu ne mogu da stavim šalu na stranu jer i ja pomalo forsiram prikaz-reku za čitaoce na Instagramu, reći ću vam da je stvar ipak ozbiljna i da „glavno jelo“ u ovom romanu počinje s jednom „Anika je prosula zejtin“ scenom koja daje ton čitavom igrokazu.

Pošto jedan junak kaže da će „komparatistički orijentiran kritičar uvijek devalvirati napore bilo kojeg pisca da bude nov i jedinstven i bez pardona ga svrstati u grupu drugih, u pravac, model i slično“, moguće su dve pozicije:

1. Dubravka Ugrešić jeste u dijalogu s „Majstorom i Margaritom“ i treba je tako čitati.
2. Smrt komparatistici.

Koja je vaša? 🙈

P. S. Ovo je slojevito i narativno kompleksno delo koje je moj mozak (zamislićemo ga kao onu ribu s početka, ali na suvom, kako se bori za vazduh) angažovalo sasvim dovoljno da zaključi da Instagramu neće koristiti još jedno prepričavanje, pa sam dala sebi komparatističku slobodu – kad smo već prozvani, valja i odgovoriti.