Don DeLilo - Beli Šum

Glasno sam se smejala jednom komentaru na „Beli šum″ na Goodreads-u. Čitalac je napisao: „Kakvi su ovo dijalozi, kako je moguće da iko ovo čita, ovo je sve neprirodno, niko tako ne priča?!″ I čovek je u pravu, stvarno niko ovako ne priča – u delu koje je, na prvi pogled, nedvosmisleno realističkog pripovednog stila, pojavljuju se dijalozi izveštačeni do groteske, starmala deca koja drže slovo svojim roditeljima o štetnostima životnih navika odraslih i bizarna figura postmodernističke verzije peripatetičara Marija, s tim da ovaj ne šeta po vrtovima, već supermarketima. Ukratko – jedan veličanstveni paprikaš koji me je na trenutke terao da se zagrcnem od smeha, a potom aktiviram mehanizme odbrane od stihijskog mračnjaštva kojim vas DeLilo obasipa u ovom romanu.

Beli šum nadređeni je simbol tehnologizacije društva, te u ovom romanu stalno imate utisak da nešto bruji, zuji, tandrče, šušti – radio koji se oglašava gotovo u svakom poglavlju, razglasni uređaji u supermarketu kao modernoj agori, televizor koji deca gledaju, brujanje automobilskog motora. I onda sve to zatrpano bezbrojnim predmetima iz domaćinstva, paketima, omotima, celofanima. Umotano u najnovije pilule za spasavanje ljudi od… (to ne mogu da vam kažem). Poboljšano najnovijim preparatima za povećavanje mišićne mase, brzom hranom i svim light verzijama – od kolačića s manjim procentom šećera do lako varljivog znanja koje dolazi iz neobičnih izvora, od profesora nemačkog koji se skriva po nekakvim budžacima, preko tinejdžera Hajnriha koji voli da pametuje o nauci svima koji žele da ga slušaju, do Džeka Glednija, glavnog protagoniste i pripovedača, eksperta za proučavanje Hitlera, i njegovog kolege Marija, koji je ekspert opšte prakse za katastrofe svih vrsta. A ispod svih ovih slojeva artificijelnosti i života umotanog u tone plastičnog celofana, nalazi se praiskonski ljudski strah od smrti i to je onaj trenutak kad stvari postaju manje smešne.

DeLilo se koristi najstarijim trikom u knjigama, namaže čašu šećerom, pa podmetne otrov u najgorem obliku. U svetu simuliranih katastrofa, ljudi gube sposobnost da prepoznaju one istinske, te se DeLilovi likovi kroz izveštačene dijaloge koji oponašaju filozofske rasprave bore s pronalaženjem sredstava za identifikaciju individualne i kolektivne bolesti. Bolest je prisutna u raznim oblicima, od industrijskih isparenja do one rilkeovske smrti od koje je svaki pojedinac jedinstveno oboleo. Bizarno je (i zato ne možete prestati s čitanjem) kako DeLilo ovakvu temu uspeva da obradi u kontekstu sveopšteg simulakruma i tehnologizacije, pa imate scene u kojima glavni junak shvata koliko je automatski mehanizam za otvaranje vrata u supermarketu daleko savršeniji od organske materije od koje smo mi sastavljeni, te produžava kući da bi izbacio gomile predmeta iz podruma koje konzumeristički nagomilava, predmeta savršenijih od čoveka, lepih i šljaštećih. S celofanom, naravno. Dijalozi koje vodi sa svojom decom zvuče kao ekstremni oblici dovitljivih skečeva iz sitkoma, fali samo nasnimljena traka sa smejanjem da vas oslobodi napora koji ta radnja iziskuje i delegira mašinu da oseća umesto vas. Čini se da u DeLilovom romanu mašine i pilule mogu sve, sem da oslobode čoveka strepnje i straha.

A možda mogu i to, ne znam, moraćete da pročitate, pa da mi javite šta mislite. 😄

Jeste li čitali ovu ili neku drugu DeLilovu knjigu?