Dejzi Džonson - Sestre

Sve vreme sam, čitajući ovu knjigu, razmišljala da li zaista želim da znam šta likovi prećutkuju. Imala sam dve teorije, a odgovor je, ispostavilo se, negde između. Da li sam njime bila zadovoljna kao čitateljka, saznaćemo zajedno u nastavku jer je ovaj tekst(ić) zamišljen kao rasplitanje misli.

„Sestre“ je roman o dvema tinejdžerkama, ali njihove godine nisu uvek jasne – poreklo zazornog je, između ostalog, upravo u tom neobičnom rascepu između stvarnosti (škola, odnos s dečacima i majkom) i njihovih misli koje su uvrnuto pojednostavljene i kategoričke. Stičete utisak da njihov mentalni i čulni odgovor na stvarnost nije u skladu s njihovim uzrastom, ali ne usled intelektualne zaostalosti, već unutrašnjeg sveta čije su vam premise i logika, kao čitaocu, nepoznati.

Dve devojčice sele se s majkom Šilom u oronulu kuću njihovog pokojnog oca usled Događaja na koji se aludira kroz pripovedanje Džulaj, a povremeno i sveznajućeg pripovedača. Nešto se desilo i nešto će se desiti – to vam je jasno sve vreme jer je radnja motivisana iščekivanjem Nečega, uprkos što se pripovedanje odvija po obrascu cikličnog ponavljanja, svojstvenog traumatskom odgovoru. Mozak koji pripoveda (a kome zaista pripada, veliko je pitanje ovog dela) zaglavljen je u neimenovanom iskustvu jednako kao što su junakinje „zarobljene“ u kući, što je, po mom mišljenju, vrlo očigledno i opštemestaško rešenje u ovakvim delima.

Kažem „ovakvim“ jer Dejzi Džonson navodi Ivi Vajld kao uzor, i sličnost sa romanom „Sve ptice pevaju“ (objavila Dereta 2016.) ne ide u korist „Sestrama“, pre svega jer je Vajld domišljatija u narativnim strategijama očuvanja enigmatičnosti dela. Uzgred, premise su vrlo slične, žena živi u kući i dešavaju se čudne stvari o kojima ona zna mnogo više nego mi, ali nam ne govori, dok se odgovor naslućuje u prošlosti, a u budućnost se projektuje taman toliko da nas primora na samostalnu potragu za odgovorima. Dejzi Džonson nije odolela i u poslednjoj trećini romana saznajemo i šta je bilo, a i šta će, uslovno, biti, a da pritom sam prelaz nije najsrećnije izveden – čkiljila sam kao kad neko naglo upali svetlo, a ja se taman navikla na mrak.

Opravdano je reći da ovo nije roman kojem je razrešenje glavna vrednost, ali je ono umanjilo prvobitni utisak zasnovan na pažljivom građenju klaustrofobične atmosfere u kojoj je strahota neminovna, samo je pitanje kada će se desiti. Mislim da je to nedostatak brojnih debitantskih romana, a i ponekih narednih, kada autor(ka) ne želi da propusti priliku da fiksira sopstvenu verziju uprkos tome što su mesta neodređenosti do tog trenutka bila nosioci čitavog potencijala dela. Činilo mi se kao da sam narativ nije izdržao nagomilanu napetost, te je nužno moralo doći do „pražnjenja“ koje sam, kao čitateljka, želela da odložim za post-čitalački trenutak. Ukratko, kod mene je izostao produženi efekat dela, ali svakako mi je bilo zanimljivo čitalačko iskustvo.