Činua Ačebe - Svet koji nestaje

Najmanje pišem o književnosti van zapadnocentričnog polja (gde god mu bile granice) jer sam zaglavljena između romantizacije Drugosti i prosuđivanja iz ugla zapadnog kanona.

Ali onda se setim da je književnost, između ostalog, i susret s nepoznatim i poziv na iskustvo koje izmiče našim pređašnjim aršinima, očekivanjima i svim što kao čitaoci apriorno donosimo i unosimo u tekst. A, ipak, sve vreme dok razmišljam o Ačebeovoj knjizi „Svet koji nestaje“ (ili, da je ispoštovan prevod Jejtsovog stiha, „Things Fall Apartˮ, zvao bi se „Sve se raspadaˮ), vraćam se na temelje zapadnog kanona, slike rata u Ilijadi, te sam se prvi put posle mnogo godina vratila čitanju delova u kojima se bore Ahil i Hektor. Otkud to?

Teško je objasniti, a da vam ne pokvarim užitak čitanja iako se osoba koja je pisala tekst na poleđini knjige maksimalno potrudila da to uradi, prepričavši poslednjih trideset strana, kao da se prethodnih stotinak nije ni desilo. Ali i od toga valja početi – zašto je „radnja“ definisana upravo tim trećim segmentom, a sve do tada se pretpostavlja da nema zapleta? (svesna sam da samo nižem pitanja, ne dajem odgovore, ali strpljenje, molim!)

Najbolji odgovor koji sam uspela da smislim jeste da prva dva dela, koja opisuju život plemena u donjem toku Nigera, za zapadnog čitaoca pripadaju mitskom vremenu, nekakvoj predistoriji civilizacije u kojoj suštinski vreme ne teče linearno, te nema ni zapleta, već je ono sačinjeno od narodnih legendi i antropološki/etnološki zanimljivih detalja iz svakodnevice ovog plemena. Drugim rečima, neki čitalac, a vi nemojte biti taj, mogao bi biti slep za događajni plan prva dva dela, a čitava književnost uselila se u sliku oca, protagoniste Okonkvoa, koji svom sinu priča nasilne, krvave, ratničke priče u nadi da će od njega „napraviti muškarcaˮ i sliku majke, bezimene i nazvane Nvojeva majka, koja dečaku priča legende o postanku sveta i svih bića u njemu. A dečak, on preko dana zna da mora prepričavati očeve ratne podvige jer je sin najvećeg ratnika u selu, ali noću ipak sanja o kornjačama koje padaju s neba, zarobljenom dečaku iz susednog plemena koji mu je vremenom postao kao brat i onome što vreba iz Zle šume dok selo spava.

A treći deo, on zaista jeste jedan neslavni pad iz mitskog u istorijsko vreme, svest o tome da se ne radi o bogovima i duhovima, već ljudima koji svoju bačenost u istoriju potvrđuju krvlju, poniženjem i useljavanjem u zapisnike onih koji u ime hrišćanstva dolaze da ih popišu, disciplinuju i pronađu im mesto u toj istoriji.

A otkud Ahil i Hektor… Okonkvo, najveći ratnik u plemenu, nije romantizovan – tuče svoje žene (a to nije dobrodošla praksa u plemenskom uređenju!), prezire svoje poreklo, krši religijske zabrane, ali Ačebe gradi svet u kojem je on Ahil, nesavršen, ali najveći ratnik koji uprkos svojim unutrašnjim borbama polaže mnogo na ratničku čast. A kada dojašu ljudi na „gvozdenim konjima“, desi se instant pad iz epskog u ironijski modus pripovedanja, gde odjednom taj slavni ratnik nije jači od sudskog malog od palube koji ima moć da ga unizi i obesmisli – ukratko, dobijemo kolonijalne i imperijalističke naočare u tri poteza. Postane smešno što je najjači u selu lik koji gaji jam i moli se ispred pećine u kojoj živi boginja, a sudija kojeg poštuje je neki drugi lik iz sela koji se maskira u duha predaka i onda donosi odluke. I tu je jasno da je vreme Ahila i Hektora prošlo, ako ga je ikada i bilo.

Ali, majstorstvo Činue Ačebe su prva dva dela. To je književnost.

Treći je istorijska nužda.

S tom mišlju vas ostavljam i podsećam da ništa ne verujete opisima na poleđini knjiga, ni sad, a ni inače.