Bekim Sejranović - Tvoj sin, Huckleberry Finn

Ima Žižek jedan ludi video (a kako drugačije) u kojem kaže: ’I like to live in a society where you do whatever you want. Just please don’t express yourself too much.’ I potom nastavlja u svom maniru, i kaže kako smo najizveštačeniji onda kada deluje da smo „eksplodiraliˮ, da je iz nas pokuljala bujica gadosti i svega onoga što bismo kontrolisali u uobičajenim okolnostima. E, sad, što vam pišem o Žižeku (sem što me uvek zabavlja da pišem o Žižeku) – ovaj njegov video imala sam u glavi čitajući poslednjih pedesetak strana Sejranovićevog romana.

Čitavo talasanje na Savi bilo je poput nekakve narativne predigre za očekivani vrhunac, za Očevu smrt i odgovor na pitanje o Ljubavi, gde je implodirala, šta je, po hiljaditi put, „sjebao“, a vrhunac u ovom romanu poprilično je… neuredan (pun intended, shvatite kako želite). Pošto ne bih da rizikujem da mi se spočitava kako je to, eto, život, a pisac iskren, recimo da ne volim ta testosteronska pražnjenja na papiru (da, ni ono Knausgorovo kad piše o svojoj supruzi) – i to ne zato što sam gadljiva, nego zato što su mi dosadna u svojoj banalnosti. A pošto se piscu svakako „jebe šta ko misliˮ, valja tako shvatiti i ovaj moj bukstagramski prilog disciplini Kritika na 100 reči.

Sad kad sam olakšala svoju čitalačku savest, mogu da vam pišem o romanu. Mada, prvo vam moram reći kako ja čitanje vidim kao paralelni svet u kojem povremeno sretnem poznata lica, ono što bi bili da ih je neko smestio u književnost i malčice izmenio podešavanja. Junak ovog romana jedan je takav lik, znamo se dugo. U stvarnom životu imam ozbiljan problem s tim dečacima u telu muškarca, kako junak sam sebe zove, u književnosti su mi zanimljivi, ali nemam dovoljno čitalačke empatije (ovih dana se istrošila na poeziju) da bih posebno otkidala na njih i pravdala ih tim čuvenim aršinom za merenje savremene književnosti zvanim Iskrenost. Nije Žižek lud.

Mogli biste pomisliti da mi se roman nije dopao, a to bi bilo daleko od istine. Uživala sam u narativnoj plovidbi po Savi, velikom snu o putovanju do Crnog mora i dogodovštinama kojih se ni Mark Tven ne bi postideo. Bekim Sejranović piše lako i u stilu onih pripovedača što pričaju najbolje priče sedeći ispred prodavnice s dvolitarkom piva, pa se neka pripovedačka dizna samo otvori i vezu se priče bez kraja i konca, izmenjene taman toliko da začaraju slušaoca. I, zaista, i ja sam želela još anegdota, avantura i zgoda na putu koji nikada zapravo nije imao cilj, već je bio blaženo plutanje s ciljem da odloži suočavanje s lajtmotivom romana – da je danas taj dan.

I to valja shvatiti i na širem planu sveta ovog dela, u kojem se čitav život čini kao da se odvija juče, a njegov junak kao vrhunski majstor izbegavanja svakog Danas koje bi moglo zahtevati od njega nekakvu odluku, voljni pokret ili plan. Glavni junak pluta i život mu se dešava, prekinut tek povremenim prkosom, ljubavnim bolom ili osećajem da „nešto“ treba učiniti – ali šta, to ostaje u zamagljenoj svesti brižljivo kultivisanoj sintetičkim drogama. Bilo je odistinski lepo plutati s Sejranovićem. A na obali… Bila bi to druga i drugačija priča.

Kako se vama dopao Sejranović? Živo me zanimaju utisci jer znam da ste ga mnogi čitali, pa se veoma radujem diskusiji.