Ayşegül Savaş - The Anthropologists

Kad bi Sali Runi bila manje melodramatična i manje sklona holivudizaciji priči, pisala bi ovako.

Zapravo, to nije istina, ne bi, ali sad kad imam vašu pažnju, nastavite da čitate.

Na klubu imamo vežbu da odgovorimo na pitanje „o čemu je ova priča“ u što manje reči, a to samo deluje jednostavno dok ne probate. Ne znajući kako da počnem da pišem o ovoj knjizi, uradiću istu vežbu u nadi da ću uhvatiti dobar pravac.

„The Anthropologists“ je fragmentarni roman o građenju zajednice i u njegovoj osnovi je antropološko-sociološko pitanje „šta je zajednica“, te minimalistički stil koji je jedan duhoviti čitalac na Goodreadsu opisao kao „jutarnju rutinu ljudi s Jutjuba“ ne treba mešati s površnim i banalnim. Autorka čije ime ne znam da transkribujem, a inače je kurdskog porekla i piše na engleskom, vlastita imena daje samo ljudima, dok prostor ostaje upadljivo neimenovan – njegova rodna zemlja, ovaj grad, ona ulica, moja porodica tamo negde. Jasno je samo da su i Asja i Manu doseljenici u gradu u kojem žele da kupe stan, da su iz svojih zemalja došli na studije i da oboje potiču iz skromnijih porodica s kojima redovno održavaju kontakt. Ovakvo pripovedno rešenje gotovo je kontraintuitivno antropološkom pristupu koji do tančina imenuje i opisuje kulturu s obzirom na prostor, običaje, jezik i drugo, ali je autorska lupa usmerena na same mehanizme povezivanja s Drugim, bio on partner, prijatelj, čitavo društvo ili pak grad, a ne na specifičnosti određenog kulturnog prostora. Utišavanjem kulturnih osobenosti postignuta je jasnija usmerenost na klasu kao ključnu determinantu zajedništva i naravno da sam klimala glavom sve vreme.

Naime, Asja i Manu žele da kupe stan – Manu ima stalno zaposlenje, Asja je frilenserka i pravi dokumentarac o intimnom životu jednog parka (tako je, to sam ja, minus dokumentarac), žele da podignu kredit i pronađu prostor za sebe, ali bez jasne ideje zašto i kakav prostor. Postoji potreba da se dugogodišnji brak po prvi put definiše „našim“ prostorom, ali iskrsava pitanje šta prostor čini našim: zašto idemo u park i sedimo na određenoj klupi, zašto nas neke ulice privlače više od drugih, kako je moguće da životi drugih toliko liče, da li smo svi beznadežno predvidivi u svojim odlukama, kome pripada naša želja, imamo li svi mi negde duboko san o povratku (da, imamo) i koje je prvo mesto koje nam se ukaže kad čujemo reč „dom“. Asja i Manu bore se, svako na svoj način, s klasnom krivicom – Asjina baka je bolesna, a ne može je da je poseti jer joj je istekla boravišna viza, rastužuje je što njen otac uvek potroši više novca nego što može svaki put kad ih posećuje, štedljivost Manuovih roditelja uvek ih opomene na to da su njihove navike, ma koliko skromno delovale, ipak privilegija, i tako u nedogled.

A u svemu tome – intimnost para bez dece ispričana kroz njihove svakodnevne navike, od kojih mi je jedna bila posebno draga jer je i sama imam, a to je tendencija da u prodavnici kupim namirnicu koju ne umem da skuvam samo zato što je zabavna, pa posle moram da guglam šta s njom da radim. Susreti s prijateljima, proživljavanje njihovih mini-drama, potraga za „našim kafićem“, komšije, lica koja srećemo na ulici, drvoredi, svi oni u ovom delu postaju gradivni elemente zajednice, neprestano preispitujući tanku i propusnu granicu između privatnog i javnog. „The Anthropologists“ su oda onome što nas drži na okupu u svetu koji se raspada. (eto odgovora na vežbu)

Pitanje za izdavačke kuće: kad da očekujemo ovaj roman na srpskom? 👀 Prijavljujem se odmah na prevodilački konkurs 🥰