Arnon Grunberg - Tirza

Imala sam utisak da me je neko (čitaj: pisac) ščepao za vrat i nabio mi nos u ovu priču. Džabe sam se batrgala i želela da pobegnem, skrenem pogled, nije mi uspelo – pročitala sam je za dva dana, što mi se retko dešava (posebno ne s knjigama od 450 strana!), a pritom sam i putovala, radila na tezi i sijaset nekih drugih stvari.

Što vam ovo pričam? Nedostaju mi knjige koje se lako čitaju, bez obzira na temu, i to ne zato što sam lenja, već zato što me pomalo umara nagizdanost pojedinih savremenih dela. Grunberg piše u kratkim, odsečnim paragrafima, klinički preciznim, i stiska gas obema nogama – nema predaha, i verujem da ćete zateći sebe kako samo želite da stane i ne pređe tu tanku liniju (ovde apstrakne dizgine) „normalnog“.

Interesantno je to Normalno. Znam da je ovo prevashodno studija slučaja jednog ne-daj-bože Everyman-a, finog komšije što maše preko plota dok orezuje žbunje, a u glavi mu svira neka druga ploča. Uprkos tome, meni je najviše privukla pažnju Grunbergova relativizacija te opštemestaške normalnosti – da li je normalno ono što je prihvatljivo ili obrnuto, i šta se desi kada modernu etiku napuste svi Veliki Sistemi, a čovek zaista postane „mera svih stvari“ u klaustrofobičnoj autoreferencijalnosti? Jer, Jergen Hofmester ne zna šta je to „dobro“, ali zna kako ono izgleda i proizvodi se – kako se osmehuje dobar otac i šta kuva nedeljom popodne.

Naišla sam negde da je ovo roman toka svesti iz Jergenove perspektive, ali to nije tačno – pripovedač nije Jergen, ali pratimo njegovu nit priče. Privuklo mi je pažnju ovakvo Grunbergovo narativno rešenje, i pitam se da bi mu bilo nepodnošljivo blizu da se odlučio za tok svesti. Ili, verovatnije, da li bi narativne praznine, koje itekako postoje, bile opravdane da prisluškujemo misli ovakvom čoveku – da li bi nas uspešno lagao sve do kraja, ili bi ga neka nepromišljena misao odala.

Volela bih da možemo da prodiskutujemo o kraju, ali ne mogu da vam spojlujem (iako bih na guzicu progovorila, što se kaže 😁). No, dopao mi se Jergovićev komentar da je ovo roman o tome kako su „strašni i odvratni svi ti mirni, tihi i dobri ljudi“ jer se taj komentar odnosi gotovo na svakog lika u ovom romanu. Svi su odvratni i ovde ne postoji jasna granica između dželata i žrtve – gotovo svaki član ove porodice na trenutak pušta „zver“.

No, za Jergena, sve je simulacija – život posebno. Biti živ prema njegovim definicijama nije društveno prihvatljiv način da se bude živ, te on simulira da je živ, a zver hrani izvan tačke našeg pogleda, tamo gde Grunberg bira da ne dozvoli naraciji da pređe u prvo lice (iako na trenutke pomislite da jeste u prvom licu, da Jergen priča o Jergenu).

O mnogo toga još uvek moram da razmislim, ovo su preliminarna razmišljanja (😁), ali sam uverena da ne bih volela da sam Arnon Grunberg.

Jeste li čitali ili planirate?