Antonio Lobo Antuneš - Priručnik za inkvizitore

Pročitala sam brojne sjajne knjige pre otvaranja Instagram profila i pravljenja sajta, a za pojedine mislim da je šteta što ne dobijaju kulturni prostor koji zaslužuju. Ovim najavljujem novu rubriku (zvaćemo je TOP 10 jer tako zvuči kul) na profilu, gde ću povremeno pisati o savremenim delima koje zavređuju vašu pažnju. Zašto savremenim? Mislim da su dostupnija, ali svakako ću se osvrnuti i na starija izdanja s vremena na vreme. Zamislila sam da to bude deset dela za sada, a počinjemo s mojim apsolutnim favoritom! Nisam odmah počela da botujem za Antuneša jer sam želela što veću publiku za to, pa sad mogu da vam otkrijem da je moja misija zapravo da svi ikad pročitaju „Priručnik za inkvizitore“. Stoga, spremite se, polećemo!

Ovo je roman o tome kako se ideologije rađaju i umiru u centru, a potom životare na marginama društva još godinama posle, pervertirane, zastrašujući i shizofrene u svom sudaru s novim generacijama i njihovim ideologijama. Mogli bismo reći da je ovo priča o fiktivnom Salazarovom ministru Fransišku koji je izgubio razum i jasno je da je zasnovan na figuri samog Salazara – obojica su doživela moždani udar i bila invalidi do kraja života, izražavali su netrpeljivost prema margini i stvarali porodični i društveni sistem koji ne trpi nikakvu promenu. Ali isto bismo tako mogli reći i da je ovo roman o Portugalu, o njegovoj postkolonijalnoj istoriji koja ga proganja i to ne na način onih velikih priča, već kroz niz sitnih, pojedinačnih sudbina koje guši nevidljivi usud porekla i porodice iz koje su ponikli. Premda ćete u ovom romanu naučiti mnogo o Portugalu, posebno ako vas podstakne na istraživanje, mislim da to nije ono što je učinilo da kupim dvocifren broj primeraka u proteklih pet godina. Antuneš je ratni psihijatar i njegovo iskustvo u psihološkom oblikovanju junaka ne samo da je očigledno, već je zastrašujuće u svojoj minucioznosti, ali čak ni to nije bilo ključno koliko – Antunešov stil.

Kada kažem stil, jako mi je važno da ne pomislite da govorim o lepim rečenicama. Ništa u ovom romanu nije „lepo“, ovo je višeglasje eksperimentalno rastavljeno na niz hronoloških linija koje se ukrštaju u različitim čvorištima u tekstu i na početku je to izazov pratiti, sve dok ne uđete u ritam Antunešovih rečenica. Antuneš često porede s Foknerom, a ovaj roman s „Bukom i besom“, ali tamo gde Fokner nastoji da rekonstruiše misaoni tok zaostalog Bendžija ili jezik juga, Antuneš čini suprotno – on očigledno stilizuje jezik kuvarica, sluškinja i lokalnog veterinara i stvara rascep između onoga što bismo mi intuitivno očekivali i književnost kao (re)konstrukcije. U tom smislu, ovo je blistavi primer postmodernizma i ukidanja instance nadređene tekstualne istine – ništa ovde nije istina, a sve je strašno kao da je i više od toga. Ritam rečenica je takav da imate utisak da se vozite u nekakvom teretnom kamioni koji juri, i čekate da uspori jer put je opasan, a neko samo stiska papučicu za gas, i onda kad pomislite ’da, to je to, ne može dalje’, i onda može i dalje i intenzivnije. Antuneš vam ne dozvoljava da predahnete, njegove rečenice su takve da rastežu svest čitaoca do pucanja i kroz te pukotine se, i to možda, nazre trag onoga za čim inkvizitor (a ko je to, videćete sami) traga u ovoj polifonom defileu raznih junaka.

Dugo nakon čitanja nisam mogla da izbacim iz glave delić jednog monologa u kojem se opisuje kako je Fransiško silovao sluškinju, pa vam ga ovde pišem, čisto da malo zamezite pre glavnog jela:

„A gospodin me je presavio preko grede na kojoj su spavale grlice, daske na krovu su zadrhtale, a on je stao da me traži ispod haljine, našao me je pa izgubio, počeo ponovo da me traži a ja sam zaboravila na njega i mislila na to kako se pomorandže cakle u spokoju avgusta plamteći polako poput kandila kraj kipova svetaca i nisam se plašila, osećala sam se dobro, osećala sam se večnom, bila sam srećna jer se činilo da je vreme zauvek stalo i da niko neće umreti, sve dok se iznenada pomorandže nisu ugasile…“

Da nastavim ili ste ubeđeni? 😁