Antologija - Budući klasici

Sa police me gleda trocifren broj nepročitanih knjiga, ali ova o kojoj vam danas pišem svedoči o tome kako je zaista potreban Pravi Trenutak i neke ga dočekaju posle meseci čekanja.

Svi znate da organizujem Klub kratkih priča ovog kalendarskog leta (ako ne znate, trk na link). Kao svaka poštena štreberka, pripremala sam se za prvi susret tako što sam se podsetila i nadogradila svoje poznavanje pripovedne tradicije u Latinskoj Americi (ako ovo čita moja mentorka – pisala sam i tezu, časna reč!). 🙈

I – došao je Trenutak za ovu antologiju latinoameričke kratke priče, koju su priredili Branko Anđić i Ljiljana Popović-Anđić. Ovo je knjiga s posebno posebnom napomenom Branka Anđića jer je ovo njihov poslednji zajednički projekat pre no što je Ljiljana preminula. Bilo mi je dirljivo da pomislim kako je filološkinja u njoj bila živa do samog kraja i radila na ovoj knjizi uprkos bolesti. Privilegija je imati takve kulturne radnike.

Ovaj post je skromni pokušaj da vas pozovem na susret sa savremenom latinoameričkom pričom, ali i poziv da obratite pažnju na sve one filologe starog (a i novog!) kova koji predano rade u kulturi uprkos svim preprekama, a ima ih. Pre nekoliko dana, na Instagramu sam vam skrenula pažnju na intervju @katjuncica.cita s prevoditeljkom Milicom Markić, a Branko Anđić i Ljiljana Popović-Anđić pridružuju joj se na listi imena koje treba da znate. Znamo.

Posle kratkog EPP-a, vraćamo se „Budućim klasicimaˮ. Ovo je pre svega konceptualno zanimljiv poduhvat – priređivači su sačinili svojevrsnu opkladu s vremenom da su ovo autori i autorke koji će u budućnosti biti prepoznati kao „klasiciˮ 21. veka.

Da li išta u 21. veku postaje klasik onako kako smo to do sada društveno prihvatali, nisam sigurna, ali to nije ni važno. Ova antologija je sjajan način da se upoznate s autorima iz različitih zemalja, različitih godina i kulturne pozadine.

Ima ih dvadeset i šestoro i, kako to već biva, nisu mi se svi jednako dopali. Stičem utisak poslednjih godina da latinoameričku književnost karakteriše specifičan odnos prema nasilju i da, kao što je rat povlašćena tema autora s prostora Jugoslavije, nasilje u najsirovijem obliku progoni dela latinoameričkih autora.

U priči „Očnjakˮ koja je inspirisala naslovnu fotografiju, Monika Oheda piše o ocu koji je živeo kao pas i ujedao svoje ćerke, dok ga je majka tretirala upravo tako – kao pseto, sve dok se nije razboleo. Priča „Grabežˮ Jolande Arojo Pisaro opisuje silovanje i prebijanje deteta iz ugla osobe koja to posmatra sakrivena iza uličnog kontejnera. „Ulica Sarandiˮ Rodriga Blanka Kalderona pripoveda o okršaju između beskućnika, koji oduvek želi da bude Zoro i ima mač, i dece koja žele da ga povrede.

Mislim da ste shvatili. Sirovo je. Surovo. Nisu priče za laku noć.

Ipak, volim antologije jer mi smanjuju čitalačku anksioznost, kao seoski prodavci lubenica kad vam daju krišku da probate pre no što kupite. Znam i koju ću pojesti, a koga, ipak, malo teže varim.

Gvadalupe Netel mi je tek sad privukla pažnju, iako znam da je bila u širem izboru za Bukera i da je nedavno njen roman preveden i kod nas. Njena priča „Život na drugom mestuˮ govori o čoveku koji je odlučio da preuzme ulogu muža i oca u porodici svog poznanika jer, pazite sad – uselili su se u stan o kojem je on maštao. Priča „Doćeraˮ Edmunda Pasa Solđana prati enigmatičara koji je opsednut sklapanjem ukrštenica, ali ta opsesija sve više otvara pukotinu u jeziku i stvara neke čudne kratke spojeve između pojmova i imena u njegovoj glavi. Horhe Volpi u „Šredingerovom mačkuˮ pripoveda iz ugla ni-žive-ni-mrtve Šredingerove (besne) mačke.

Tu je i „Benavidesov teški koferˮ Samante Šveblin, a izbor upravo te priče me posebno raduje (priređivači imaju dobar ukus, jelte).

Umesto zaključka:

Savremena latinoamerička priča je živa.