Ani Erno - Zaposednutost

Ima li francuska književnost još nešto da kaže o ljubomori posle Prusta? To je bilo moje pitanje kad sam prelistavala Rob-Grijeovu „Ljubomoru“, a nametnulo se i sada kad sam čitala Ani Erno. Pritom, nisam pošla od pretpostavke da samo jedan autor može obraditi određenu temu, ali s obzirom na takmičarski duh Ani Erno-junakinje ovog romana, nisam mogla da se ne zapitam s kim se Ani Erno-književnica „takmiči“. Ako je Prust, imam loše vesti za vas.

Šalim se (mada možda i ne).

Ne podnosim aplaudiranje autofikciji jer je „hrabro izložiti seˮ, prikazati ono što je sramotno i nisko u ljudskoj prirodi, i dati mu stvarno lice – ako je to glavna vrednost takvih dela, preporučujem gledanje Opre, ona tu glad za „ispovednim“ hrani mnogo efikasnije. S druge strane, kompulsivna potreba za ispovesti počiva na pretpostavci da je ispovedanje beskonačan proces koji se ponavlja i teče naporedo s mentalnim vratolomijama koje izvodi pojedinac dok tumači sebe i svoju prošlost, a čini mi se da Ani Erno upravo to radi. Hrani svoj narativ kompulsivnom potrebom da priča istu priču, kao pijani ujak na slavi koji ide i svima priča jedno te isto, čak i ako zna da je nepoželjno, sramotno i slušalac/čitalac nije pristao na tu razmenu.

Zašto to radi i zašto je nama kao čitaocima to toliko privlačno?

Ovaj post ne bi mogao da obuhvati čitavu problematiku (ali sam čula da se sprema disertacija na tu temu 😉), ali mislim da se odgovor krije u načinu na koji funkcioniše intimnost nakon raspada velikih društvenih sistema i institucija. „Zaposednutost“ je roman(če) o ljubomori samo prividno, po mom mišljenju, i mnogo je više o tome šta to pojedinac gubi nakon kraha ljubavnog odnosa. Da bi nešto izgubio i ostavio u tom odnosu, logična je pretpostavka da je nešto morao i dati – ako je kod Prusta Svanov ulog bio društveni status koji bi bio doveden u pitanje brakom (institucija) s Odetom, šta je junakinja ovog romana (i svaka druga u modernom društvu) uložila, pa izgubila?

Moderno poimanje ljubavi (a i čitave intimnosti, koja je daleko kompleksniji pojam od ljubavi) počiva na odnosu u kojem pojedinac ulaže sopstveni identitet kao garanciju stabilnosti (a ne brak, društveni ugovor ili nešto treće) i istovremeno, paradoksalno, pretpostavlja da će ga odnos promeniti sopstvenom prirodom, što podrazumeva da je identitet uvek u razvoju kada stupi u odnos s Drugim. Ani Erno ispoveda poteškoću ponovnog pronalaska stabilnog identiteta van samog odnosa i patologiju želje da se elementi tog identiteta, koji joj pretpostavljeno pripadaju i ostali su zaglavljeni u samom odnosu, ponovo osvoje jer je ljubavni ulog bio „prevelik“. U tom smislu neimenovana Druga može biti shvaćena i kao projektovana potraga za stabilnim identitetom (oličenim u želji da se pronađe ime te Druge).

Sad idu loše vesti, barem što se mene tiče. Margerit Diras je o ovome pisala daleko složenije, zanimljivije i kompleksnije, dok Ani Erno piše studiju (sopstvenog) slučaja koja je meni zanimljivija pre kao potvrda socioloških teorija (a pošto se svuda insistira na njenom „sociološkom pristupu“, tako sam delu pristupila i ja, čisto eksperimentalno) nego bilo šta drugo. Nama čitaocima to je privlačno jer hrani voajerizam, pre svega (pogodite, Diras je i o tome pisala), ali meni je bilo relativno banalno jer mi je sve bilo predvidivo. Moja voajeristička želja da vidim nešto novo, tajno i uzbudljivo kompromitovana je činjenicom da sam sebi demistikovala mehanizme u ovakvim delima, i vrlo sam svesna svoje pozicije kao čitateljke, te mi u pogledu radnje baš ništa nije bilo za „vau“ efekat.

Stilski, nastojanje da se stvar prikaže hladno i kobajagi objektivno, bila bi mi možda zanimljiva da me nije zapanjilo odsustvo samosvesti jer se piše s kvazidistancom. Ipak, to i jeste mehanizam ispovesti kod pisaca i spisateljica koji uporno pišu o sebi, u narednom delu će isti događaj opisati s „novostečenom“ samosvesti i autovoajeristički ponovo aktivirati istu sramotu (što zaista deluje kompulsivno, ali ništa novo, Ruso je to radio dva veka pre), a meni to, ukoliko ne pronađem još neki dragocen aspekt dela, više nije interesantno.
Zaključak je da sam ja pogrešna čitateljka ovog dela, ali ću svakako pročitati još nešto od iste spisateljice i izvestiti vas da li mi se mišljenje promenilo.