Ani Erno - Godine

O „Godinamaˮ Ani Erno mogla bih napisati dva osvrta – jedan s premisom „veoma mi se dopaloˮ i drugi „nisam oduševljenaˮ, i ni u jednom ne bih lagala. Iz tog razloga napustiću vrhovni bukstagram kriterijum ovog puta, kriterijum dopadanja, da podsetim i sebe i vas da to nije jedini, a ni najbolji, način da se o knjigama piše.

„Godineˮ su tekstualni album jednog života i, baš kao i u albumima s fotografijama, poveznice između različitih prizora nisu nam uvek nedvosmisleno jasne, i tamo gde bi Prust, što uzimam kao nametnuto poređenje iz pogovora, dopustio da se narativ razlije u svim pravcima, Ani Erno strogo čuva njegove granice – ako je u „slikuˮ upao samo prednji branik automobila, to ćemo i videti jer ko zna, možda nema zadnje točkove ili mu je otpao auspuh. Spisateljica je iz ove knjige odstranila svaku naznaku mašte (i domaštavanja!), i to do granica da je samoj sebi postala nezamisliva kao „jaˮ, pa se odlučila za „miˮ i u autopoetičkim rečenicama sa kraja, kaže: „Nikakvog JA u onome što vidi kao vrstu bezlične autobiografije – nego ONI i MI – kao da sad ona sastavlja priču o negdašnjim danimaˮ. Interpretirajući Remboovo čuveno „ja, to je neko drugiˮ dvojako, kao raslojenost sopstva kroz vreme, ali i rastakanje njegovih granica tako da obuhvate jedno kolektivno sopstvo 20. veka, Ani Erno piše o društveno-političkim okolnostima koje su to sopstvo oblikovale u svim segmentima života – od načina na koje voli do medija koji su mu dostupni za (samo)predstavljanje. Fotografija postepeno počinje da se kreće i u tom kretanju uspeva da sačuva više od trenutka, ali koliko više? I uspeva li Erno da pokrene svoje slike na isti način, i to dovoljno da gledamo film, a ne ubrzano nizanje slika koje stvaraju privid kretanja?

Fragmentarna forma ovog romana ograničava njegove mogućnosti da pronađe vezivno tkivo i zbog toga se neretko čini da i čitalac neprestano biva izbačen iz narativa jer se referira na elemente stvarnosti koji su van njegovog domašaja, bilo zato što su lokalno značajni, bilo zato što poseduju intimnu vrednost u svetu dela gde je teško locirati JA za koje bi bili vezani. Ovo prvo rešile bi možda fusnote, ali ovo drugo prividno briše granicu između lične i kolektivne intimnosti, uz opasnost da se od sebe načini Every(wo)man, i uprkos tome što je klasna svest tematizovana kroz uspon na društvenoj lestvici, neprestano iskrsava pitanje granica u identifikaciji s tim kolektivnim sopstvom.

Na časovima istorije, neretko nam nedostaje priča o običnom čoveku i njegovoj svakodnevici – možda znamo svaki detalj Napoleonovog života, ali gotovo ništa o tome kako je živeo vojnik ili dvorska dama ili seljak, o čemu je razmišljao, kako je voleo i šta je želeo. Da je Ani Erno nije obezličila, ova knjiga mogla bi za 200 godina poslužiti kao jedan takav dokument, ali sakrivši sebe u mnoštvu, spisateljica je potvrdila da je ovo, ipak – fikcija.

P. S.
Ovde sam htela da napišem da mi je u mnogim delovima bila dosadna, ali ipak neću. 🙃