O meni

Bilo je to davne 1955. godine, u selu u Vojvodini…

Šalim se. 😁

Van virtuelnog sveta sam otprilike ovako - knjige, knjige, mali učenici, kuvanje, bašta 🌷, knjige, Vlada, studiranje, opsesija border kolijem i alpakama 🦙, ogromna želja da započnem neki svoj biznis, anksioznost, udžbenički primer imposter sindroma uvek i svuda, knjige.

Dolazim iz reda kućnih duhova, pa je veća verovatnoća da sretnete jetija nego mene. Poslednjih godina se pećinska žena u meni zapatila još više jer pišem kod kuće, radim od kuće, kuvam kod kuće, i sve tako kod kuće. Rekli bi neki „kućanica“.

Pre neki dan mi je drugarica poželela laku noć rečima „javi ujutro ako upišeš još neku školu, kurs“ i to otprilike sumira moju kompulsivnu potrebu da stalno nešto učim, proučavam, isprobavam. Češće je problem nego vrlina.

Gadi mi se metal i sve napravljeno od metala, te nikad ne nosim nakit i odbojan mi je u svim oblicima. Kovani novac mi je posebno teško da pipnem i odmah jurim da operem ruke. 🤢

Želela sam da upišem fizičku hemiju sve do mesec dana pre prijemnog - malo je falilo da ovo slatko ne bude na vašem stolu. 😆

Ne spavam na jastuku. Možete to zamisliti kao nasukanu bebu kita, otprilike.

Imala sam ovcu, konja, 15 kornjača, nekoliko pasa, papagaja i zečeve kao ljubimce. Da, konja, dobro ste pročitali. 🐴

Prvi posao dobila sam s 14 godina jer mi mama i tata nisu dali da berem voće, što je bilo uobičajeno za decu tih godina u manjem mestu. Pisala sam Laguni, sakrila godine i prošla konkurs za prevodioca. Posle mnogo peripetija zbog godina, prevela sam „Legendu o najgorem dečaku na svetu“ Oina Kolfera.

Jednom sam nabavila seme meksičke tigridije, tropskog cveta koji cveta svega nekoliko sati. Sedela sam pored biljke satima i posmatrala cvetanje.

Volim da sedim na podu i čitam.

Osvojila sam jednom džak kukuruza na nagradnoj igri. 🌽

S 11 godina me je neko naljutio i prekopala sam pozamašnu baštu ašovom od besa. Bolele su me ruke mesec dana.

Nedostaje mi ašov.

Nice to meet you! 😊