Preporuke za Sajam knjiga 2024.

Prošle godine započeli smo tradiciju preporuka knjiga za sajam uz ograničenje budžeta na 5000 dinara, a ove je nastavljamo. Pošto se i sama osećam preplavljeno kad vidim hrpu knjiga, cilj je da izdvojim naslove koje smatram da su vredni i operem sebi savest malo jer učestvujem u podsticanju ljudi na konzumerizam. S tim u vezi, neke od ovih knjiga sigurno možete pronaći i u bibliotekama jer moj kriterijum odabira nije novo, brže, bolje, već ono što smatram vrednim jer knjige ne zastarevaju, barem se nadam da je tako. Pretpostavka je da će na sve pomenute knjige popust biti barem 20% u odnosu na cene na sajtovima izdavačkih kuća. Ono što i pre predstavljanja knjiga mogu da vam kažem jeste da ih je manje nego prošle godine stalo u okvir od 5000 dinara jer je očigledan porast cena, ali bih napomenula i da neke od odabranih knjiga spadaju među skuplje na tržištu, te ima smisla iskoristiti sajamski popust za njihovu nabavku.

Naravno, svaku preporuku, pa i moju, uzmite s rezervom i informišite se o knjizi pre kupovine, posebno ako izdvajate veću sumu novca. Ovo napominjem jer mislim da na sajmu velik broj nas kupuje kao muva bez glave, a posle te knjige čame na policama. Licemerno je što vam ja ovo kažem jer je kod mene bilans kupljenih i nepročitanih sad već stvarno kritičan, ali baš zato, učite iz mog iskustva i kupite samo ono što vam se zaista čita, a ne ono što „zvuči zanimljivo“ jer skoro sve zvuči zanimljivo.

No, da imam 5000 dinara i želim da odem na sajam, evo šta bih kupila.

• Ana Berns - Mlekadžija

  
  
  Za ovu knjigu sam pisala AAAAAAAAAAA na Instagramu jer je pogodila onu finu granicu između eksperimentalne forme i relevantne tematike. Zašto kažem granicu? Mislim da nije teško iskliznuti u formalni eksperiment koji postaje samom sebi svrha ili, češće, da tematika bude prezahtevna za odabranu formu, pa deluje da bi negde trebalo malo secnuti, negde razvući, jasno vam je na šta mislim.

  Ana Berns u „Mlekadžiji“ uspeva da coming-of-age roman izmesti iz klišeiziranih tropa karakterističnih za taj žanr i prikaže odrastanje jedne mlade devojke u oštro polarizovanom društvu gde pogrešna etiketa može čoveka koštati glave. Odabravši da sve junake prikaže kao relacione kategorije, a ne individualizirane subjekte, Berns dodatno potcrtava složenost društvenih relacija kao glavnih identitetskih markera u politički nestabilnim sistemima. Pritom, u priči u kojoj vreba latentno nasilje na svakoj strani nećete očekivati da bude duhovita, ali ona i to jeste, i mislim da to nije zanemarljiva vrednost u književnom polju prezasićenom narativima o stradanju, ratu i traumama. Ana Berns pokazuje i život, a ne samo smrt u turbulentnim vremenima i to je perspektiva koju je vrlo teško postići, a da ne ispadnete naivna budala.

  Preporuka knjige - Mlekadžija

• Havijer Marijas - Srce tako belo

  
  
  Naredno delo je nešto sasvim drugačije i odmah vredi napomenuti: ovo nije delo za lenje čitaoce.

  Zašto ovo kažem? Naime, naišla sam na nekoliko prikaza u kojima se ovo delo naziva pretencioznim i intelektualnim masturbiranjem i šta sve ne, što mi se čini krajnje nepravedno i mislim da je pretenciozno samo u odnosu na čitaoca koji ga je birao. Kada nešto nazovem pretencioznim, onda mislim na to da je autor sebi postavio prevelik cilj koji nije dosegao, ali ako jeste, kao što je ovde slučaj, onda samo čitalac može biti taj koji ne doseže. To je u redu, samo mislim da treba biti pošten prema sebi ukoliko biramo da se ne pomučimo. Pritom, pripovedni glas Havijera Marijasa u romanu „Srce tako belo“ toliko je zavodljiv da zaista ne mogu da razumem gde su se skršili ovi čitaoci, te vas ipak pozivam da imate malo više poverenja u sebe od njih i ne zaobiđete Marijasa.

  Naime, Marijasa kao da goni neki demon jezika, kod njega uvek provejavaju neki prevodioci i tumači koje mori prava reč, te se i u ovom romanu pojavljuje jedan takav koji pokušava da odgonetne istinu koju sve vreme naslućuje. Zatiče se u paradoksalnoj situaciji – da li je bolje svesno znati ono što već u izvesnom smislu znaš ili potisnuti to da bi mogao živeti, da bi stvari ostale kakve jesu? Naslov je citat iz Šekspirovog „Magbeta“ i sjajno simbolično sumira vrlo opipljivu situaciju u kojoj je mlada devojka jednog popodneva otišla u sobu i prosvirala sebi srce. Čitalac se zajedno s pripovedačem upušta u antidetektivski beg od istine.

  Preporuka knjige - Srce tako belo

• Margerit Diras - Zanesenost Lole V. Stajn

  
  
  Treću knjigu sam odabrala za slučaj da vam nisam dovoljno probila mozak njom kad sam shvatila da napokon imamo reizdanje Margerit Diras i knjige „Zanesenost Lole V. Stajn“. Naime, ovo je samo na prvi pogled priča o ženskom voajerizmu i, priznaćete, to je vrlo subverzivno samo po sebi, a na drugi se ispostavlja kao složena psihološka drama na mikronivou bića.

  Kod Diras uvek imate utisak da se radi o potresima duboko u ljudskoj nutrini, da ona nekim posebnim instrumentom hvata ta pomeranja koja do površine dolaze kao simptomatične izopačenosti. U ovom delu je voajerizam postignut i na nivou pripovedne perspektive, uz dvostruki odmak od glavne junakinje Lole V. Stajn, poznate po tome što je doživela nervni slom na igranci, posmatrajući svog verenika kako se zaljubljuje u drugu ženu. Ako ste pomislili da je ovo nekakva sapunica, pogrešili ste jer kod Diras nema jednostavnih rešenja.

• En Karson - Autobiografija Crvenog

  
  
  A nema ni kod En Karson, zbog čega podozrevam da su njena rešenja prevazišla kognitivne kapacitete Nobelovog komiteta i ove godine. Izvinjavam se na otrovu, ali navijam iz sve snage da dobije Nobelovu nagradu ne zato što će to u mojim očima potvrditi njen značaj, meni je on jasan i bez toga, nego zato što će dospeti do većeg broja čitalaca. Ovo ne znači da ih ona već nema, zapravo, ima ih iznenađujuće mnogo s obzirom na to da piše osavremenjene verzije grčkih mitova u kojima likovi menjaju pol, seksualnu orijentaciju i adresu, i sve to u stihu, pa to onda uveže u labavu romanesknu formu i spakuje nekad u folije, nekad u kutije, nekad u knjige, ako baš mora.

  Moja preporuka je da počnete sa „Autobiografijom Crvenog“ pre „Crvenog Doc“-a koja je njen nastavak. U „Autobiografiji Crvenog“ En Karson priča priču o sazrevanju (čudovišnog) mladića Geriona, homoseksualca našeg doba, a istovremeno i refleksom Stesihorovog Geriona iz antike, crvenog čudovišta koje je Herakle ubio. Ipak, mitologija otvara put za dalje istraživanje, ali ne predstavlja preduslov za upuštanje u ovu poetsku avanturu jer je ona, pre svega, priča o sazrevanju, ljubavi, identitetu i mladosti. Nekoliko puta sam to pominjala, ali mislim da kroz poeziju En Karson učite da tolerišete čitalačku frustraciju pred tekstom koji se opire jednoznačnim interpretacijama, a ipak vam daje dovoljno da poželite da ga iščitavate i tražite nove tačke prodora u značenje. I sledeće godine ću napraviti video u oktobru u kojem preporučujem En Karson.

  Preporuka knjige - Autobiografija Crvenog

• Džordž Sonders - Deseti decembar

  
  
  Naposletku, niste mislili da ću propustiti da pomenem i jednu zbirku kratkih priča. Poslednjih godina Njujorker ima svog omiljenog autora i ono što me posebno zabavlja u vezi s njim je što nikako ne biste povezali njegov glas u intervjuima, koji zvuči kao neki dobronamerni stric koji vas vikendom vodi na pecanje, sa pripovednim glasom koji je pre svega usmeren na to da vam rašrafi lobanju. Govorim o Džordžu Sondersu, naravno, autoru koji u jednoj zbirci može da piše i satiru i fantastiku i tok svesti i mikropriču.

  Odlučila sam da prepustim njemu da se sam preporuči:

  Štapovi

  Svake večeri na Dan zahvalnosti mi bismo kao pilići išli za tatom dok je on vukao kostim Deda Mraza do puta da bi ga ogrnuo preko nekakvog krsta koji je bio napravio od metalnog stuba u dvorištu. U nedelji Superboula štap je bio obučen u dres sa Rodovom kacigom na vrhu i rod je morao da traži dozvolu od tate ako je hteo da mu skine kacigu. Za Dan nezavisnosti stub je bio Ujka Sem, za Dan veterana vojnik, za Noć veštica duh. Stub je bio jedina stvar kojoj se tata prepuštao s ushićenjem. Mi smo smeli da uzimamo samo po jednu bojicu iz kutije. Na Badnje veče je urlao na Kimi što je bacila jednu krišku jabuke. Nadvijao se nad nas dok smo sipali kečap ponavljajući: dosta, dosta, dosta. Rođendani su se sastojali od običnih kolačića, bez sladoleda. Prvi put kad sam doveo devojku kući, ona je rekla: u čemu je fora sa tvojim tatom i tim stubom? – a ja sam samo sedeo i treptao.
  
  

  Otišli smo od kuće, osnovali svoje porodice, dobili sopstvenu decu, otkrili da seme škrtosti buja i u nama. Tata je počeo da oblači stub sa više složenosti i sa manje prepoznatljivom logikom. Ogrnuo je nekakvo krzno preko njega na Dan mrmota i odvukao napolje reflektor da bi napravio senku. Kada je zemljotres pogodio Čile, oborio je stub na jednu stranu i sprejom naslikao pukotinu na zemlji. Mama je umrla, a on je obukao stub kao Smrt i okačio na prečku mamine fotografije kad je bila beba. Svratili bismo i zatekli neobične amajlije iz njegove mladosti poređane na zemlji oko stuba: medalje iz vojske, karte za pozorište, stare dukserice, tube mamine šminke. Jedne jeseni ofarbao je stub u svetložuto. Prekrio ga je tupferima od vate te zime zbog toplote i obdario ga potomcima tako što je zakucao šest ukrštenih štapova po dvorištu. Razvukao je kanap između stuba i štapova i lepljivom trakom pričvrstio na kanap poruke u kojima se izvinjava, priznaje greške, moli za razumevanje, a sve su bile napisane drhtavom rukom na karticama. Naslikao je znak na kojem je pisalo VOLIM VAS i obesio ga od stuba do drugog znaka na kojem je pisalo OPRAŠTATE MI? a onda je umro u predsoblju sa upaljenim radiom i mi smo prodali kuću mladom paru koji je iščupao stub i štapove i ostavio ih kraj puta na dan skupljanja smeća.
  
  

  Iz zbirke „Deseti decembar“ Džordža Sondersa

I to je to.
Pišite mi svoje preporuke na Instagramu i lepo se provedite na sajmu!