Deset najboljih klasika (do XX veka)

7. avgust 2024.

Dugo najavljivani serijal je napokon spreman. Predstaviću vam svoje najdraže klasike napisane pre 20. veka. Odlučila sam da odvojim 20. vek za neki budući poduhvat jer je listu od deset već bilo dovoljno teško sastaviti. S tim u vezi, važno mi je da napomenem da je ovo vrlo ličan izbor najboljih klasika, gde sam uzimala u obzir činjenicu da neke još uvek nisam čitala, neke sam zaboravila tokom godina i potrebno ih ponovo pročitati, a neki mi nisu bili intimno značajni iako su na razvoj svetske književnosti izvršili ogroman uticaj. Ova lista bi bila drugačija kada bih pravila izbor obaveznih dela za lektiru, recimo.

Pre desetog mesta, želim da naglasim da je termin „klasik“ odabran u nedostatku boljeg i koristim ga za dela koja su ostala relevantna do danas, a napisana su u daljoj prošlosti. Ono što smatramo klasicima neretko je zapadnocentrično i svesna sam i sopstvenih ograničenja u ovom izboru - ne poznajem staru kinesku književnost, recimo, niti su mi bliski epovi poput Kalevale ili Upanišade. Nadam se da ću jednog dana moći ovu listu da dopunim raznovrsnijim delima, ali sad je ovako kako je.

10. Pjer Šoderlo de Laklo - Opasne veze

Na desetom mestu nalaze se Opasne veze Pjera Šoderla de Lakloa, epistolarni roman napisan 1782. godine.

Kad god mi neko traži preporuku za „starije delo“, uvek preporučim Opasne veze jer su zabavne, inteligentne, vickaste i neretko bizarno duhovite. Okosnicu čini erotska napetost između vikonta De Valmona i markize De Mertej, starih ljubavnika koji se kroz razmenu pisama, intrige i spletke bore za moć, usput upropaštavajući ljude oko sebe. Specifičnost ovog dela jeste to što je čitavo u pismima - ne postoji sveznajući pripovedač u tradicionalnom smislu, već je on prisutan kroz raspored pisama i epilog koji je Lakloa spasavao od ozbiljnijih posledica zbog tzv. širenja nemorala.

Kultura razmene pisama je nestala i zamenile su je kraće digitalne forme, ali me ovo delo uvek podstakne da razmišljam koliko je toga nekad zavisilo od veštine pojedinca da se pismeno izrazi - od onog što je rečeno preko nedorečenog do prećutanog, čitava dinamika prisutna je u Opasnim vezama. Pritom, visprenost markize de Mertej kao žene u 18. veku koja praktikuje svoje seksualne slobode na poprilično radikalan način sigurno će vas zaintrigirati i verujem da će vam komentar nakon čitanja biti kao i svima koje znam: „Ne verujem da je ovo pisano u 18. veku.“

Originalna objava

Instagram - @bookatorium - Deset najboljih klasika (do XX veka) br. 10
9. Migel de Servantes - Don Kihote

Za deveto mesto kažu da je najprodavanija knjiga koju skoro niko nije pročitao celu, a danas bih volela da vam podelim nešto zabavno o njoj u nadi da ću vas ubediti da je i njen drugi deo vredan čitanja.

Govorim - naravno, o Don Kihotu ili, pravilnije, Don Kihoteu Migela de Servantesa, objavljenog 1605. i 1615. godine.

Svi znamo priču o budalastom zaluđeniku za vitezove, visokom džentlmenu Alonsu Kihanu i njegovom buckastom i duhovitom slugi na magarcu – drugim rečima, prvo značajno delo o krizi srednjih godina u istoriji književnosti. Ali da li znate zbog čega je Servantes po predanju desetak godina od prvog dela objavio i drugi?

Naime, 1614. godine pojavio se apokrifni nastavak Don Kihotea koji je, zbog prirode avantura koje su labavo i epizodno povezane kroz topos puta, delovao kao produžetak lutanja plemenitog viteza od La Manče. Ko je taj nastavak zapravo napisao ostala je velika misterija, ali Servantes već sledeće godine piše svoj u kojem se, pazite sad, pojavljuje priča o lažnom Don Kihoteu u kojoj „pravi Don Kihote“ polemiše o jedinom pravom idalgu. Uvređeni Don Kihote odbija da čita lažnu knjigu o sebi i zaklinje se da nikada neće otići u Saragosu u kojoj je navodno taj lažnjak. Mnogo je polemika o tome da li je Servantes i pre pojavljivanja lažnog nastavka započeo s pisanjem svog drugog dela, ali činjenica je da smo dobili još avantura ovog dvojca koji od početka 17. veka luta svetskom književnosti, izroni povremeno na raznim kontinentima da nam mahne i podseti nas na ono što je Turgenjev svojevremeno rekao: Hamleta ne možemo voleti, Don Kihotea je nemoguće ne voleti, ali ipak, ako bismo bili iskreni prema sebi, svi bismo radije bili Hamlet nego Don Kihote.

Originalna objava

Instagram - @bookatorium - Deset najboljih klasika (do XX veka) br. 9
8. Žan Žak Ruso - Ispovesti

Na osmom mestu se nalazi knjiga koju nisam vratila u biblioteku, ne smem da kažem koliko dugo, ali recimo da mi je u planu da je ostavim u korpi u ćebetu na pragu gradske biblioteke.

Izgleda da iz nekog razloga volim tu 1782. godinu jer je i delo na osmom mestu objavljeno iste godine u istoj državi kao i Lakloove Opasne veze. Imam poseban odnos prema ovoj knjizi i ne bih mogla olako reći da je volim jer sam često psovala njenog protagonistu koji je u isto vreme i autor.

U pitanju su Ispovesti Žana Žaka Rusoa u kojima govori o svom životu - od detinjstva, lutanja, bizarnih odnosa sa starijim ženama do nepočinstava zbog kojih ćete sigurno steći sliku o Rusou kao često beskrupuloznom, paranoičnom i narcisoidnom… Pa, junaku, junaku svoje priče.

Svako koga zanimaju narativi o sebi, a to je širi termin od autobiografije i obuhvata niz različitih književnih oblika u kojima autor govori o sebi, ne može zaobići Rusoove Ispovesti koje su prvi put postavile javno mnjenje, a ne Boga, u poziciju onog koji sluša ispovest i sudi o nečijem karakteru. Zvuči poznato, zar ne?

Ali bez Rusoa ne bi bilo ni tužnih priča Ace Lukasa, sad vam je pomalo jasno i zašto umem da ga opsujem.

Ako želite da razumete savremene tendencije u književnosti i popularnost autofikcije, počnite od Rusoa.

Naravno, to samo ako ja vratim knjigu u biblioteku pošto je već dugo nema u prodaji.

Originalna objava

Instagram - @bookatorium - Deset najboljih klasika (do XX veka) br. 8
7. Emili Bronte - Orkanski visovi

Sedmo mesto je ujedno i jedina autorka na mojoj listi. To samo delimično govori o meni, a mnogo više od zastupljenosti ženske književnosti u kanonu. Situacija je povoljnija u 20. veku, ali daleko od ravnopravne.

U kobajagi ili-ili izboru između Džejn Ostin i sestara Bronte, ja sam tim Emili Bronte. Moja istorija čitanja Orkanskih visova je zanimljiva jer sam je prvo čitala kao deo lektire u školi engleskog jezika s desetak godina i omrznula je. Film smo, naravno, svi gledali, i tek pre pet-šest godina sam je ponovo uzela jer šta zna mala Dajana. Ovo je kao one narodnjačke emisije, nikad nije kasno i slično.

Dopada mi se kada ovaj roman nazivaju demonskim jer u njemu ima raznih demona - kulturnih, rodnih, rasnih, klasnih, celo podzemlje je na okupu. Sva divljačnost naših međuljudskih odnosa ovde je na slobodi, pa mi je uvek indikativno kad vidim ovaj roman na vrhu najboljih ljubavnih romana svih vremena. Ovde je ljubav daleko od prijatnog osećanja i danas ne sumnjam da dolazi s tzv. trigger warningom za zlostavljanje i sveprisutno emotivno, psihološko i fizičko nasilje. Ljubav i etika se često razilaze i Emili Bronte je tu da vam pokaže koliko dubok može biti taj jaz.

Orkanski visovi objavljeni su 1847. godine i čak i ako znate radnju romana i gledali ste film, mislim da nećete očekivati stil Emili Bronte. Danas zamišljam da bi ga neki urednik kasapio, ali u svakoj rečenici vam je jasno da imate posla s pesnikinjom i to je ukratko i objašnjenje otkud ona na sedmom mestu moje liste najdražih knjiga objavljenih pre 20. veka.

Originalna objava

Instagram - @bookatorium - Deset najboljih klasika (do XX veka) br. 7
6. Herman Melvil - Mobi Dik

Ne znam ko je pustio buvu da je ovo dosadno delo i kao priručnik iz ribarenja, ali taj nema pojma.

Dobro, istina je da ćete postati stručnjaci za lov na kitove posle čitanja, ali nema ničeg lošeg u tome. Roman Mobi Dik Hermana Melvila, objavljen 1851. godine, počinje jednostavnom i meni najlepšom prvom rečenicom u istorijom književnosti: „Zovite me Ismail“.

U tri reči, Melvil govori sve što treba da znamo o pripovedaču - bira za sebe biblijsko ime, iako to možda nije njegovo pravo ime, a potom nam jasno daje do znanja da imamo posla s nepouzdanim pripovedanjem. A priču svi znate i nema veze sa Srđanom Čolićem - kapetan Ahab je u lovu na zloglasnog kita Mobija Dika izgubio nogu i traga za njim da bi mu se osvetio. Pored toga što je ovo roman o opsesiji i monomaniji, ovo je i o sukobu čoveka s prirodom, potrazi za identitetom, politici i manje-više svemu što vam padne na pamet.

Kao što kod Tomas Man celo čovečanstvo smešta u sanatorijum, tako i Melvil uspeva da na palubi jednog broda ispriča civilizacijsku priču. Pardon, imperijalističku priču.

A za svima onima koji tvrde da Ljevin kosi na pedeset strana i ne veruju mi kad kažem da će preživeti i Melvilove eseje o ribarenju i brodovima preporučujem Mobija Dika da bi se izlečili od savremenih skribomanija namenjenih internet generacija s pažnjom od 15 sekundi.

Da, pomučićete se, mora i to nekad, ali možete vi to!

Originalna objava

Instagram - @bookatorium - Deset najboljih klasika (do XX veka) br. 6
5. Vilijam Šekspir - Bura

Sada govorimo o najtežem izboru na ovoj listi i promenila sam ga u poslednjem trenutku.

Naime, kada me neko pita za omiljenu Šekspirovu dramu, ja iz cuga ispalim Magbet i nemam mnogo dileme, uprkos tome što je među četiri velike Šekspirove tragedije ova očito s najviše vidljivih nedostataka. Ali onda sam se setila da mi je kriterijum za odabir na ovoj listi bio čega se najčešće setim, na šta se pozivam u razgovorima, o čemu razmišljam i šta se ugradilo u mene kao čitateljku, te sam i sebe, a verovatno i vas iznenadila izborom.

Naime, na petom mestu nalazi se Bura iz 1611. godine, prema mnogima poslednje samostalno delo Vilijama Šekspira. Bajkovita priča o brodolomu, čarobnjacima, autohtonim stanovnicima ostrva koji su demonizovani i plemenitim civilizatorskim težnjama onih koji dolaze, ona je iz današnjeg ugla velika alegorija o evropskim kolonizatorskim osvajanjima i kada je jednom tako pročitate, biće teško videti bilo šta drugo.

Ipak, u njoj je jedan od meni najdražih likova svetske književnosti, moguće da je to pomalo i zato što mi je Silvija Plat izašla na nos, i naravno, govorim o vazdušnom duhu Arijelu, a on je otprilike nešto kao Dobi u Hariju Poteru - želi da bude slobodan. A ipak, premda plemenit i divan spram divljeg prostaka Kalibana koji ide naokolo i proklinje sve, jednako je zarobljen i osuđen na to da služi.

Šta je Šekspir time hteo da kaže, prepuštam vama da odgonetnete sami.

Originalna objava

Instagram - @bookatorium - Deset najboljih klasika (do XX veka) br. 5
4. Gistav Flober - Gospođa Bovari

Ovaj roman bih najradije uvrstila u 20. vek, ali napisan je 1857. godine, pa sam odlučila da budem poštena.

Verovatnoća da ću u bilo kom razgovoru o književnosti dužem od 15 minuta pomenuti Gospođu Bovari konvergira ka 100% i postalo je već i predmet šale, ali zaista - nema moderne književnosti bez Flobera.

Mogu da ponovim opšta mesta kao „može se umreti od previše čitanja“ i „dosada vodi u preljubu“ ili šta se već floskularno ponavlja, ali za mene je ovo roman o tome šta se desilo u procesu demokratizacije kulturnih dobara, o želji, o autoru, o istoriji, sudbini i moći književnosti, o stilu, a na kraju, možda malo, ipak i o ljubavi.

Ovo je jedna od retkih knjiga koju do detalja mogu da prepričam i sve što sam posle nje čitala činilo mi se da ima uporište u njoj, manje ili više očigledno.

Stoga, kada je Flober rekao onu čuvenu „Gospođa Bovari, to sam ja“, verujem da je mislio „Gospođa Bovari, to smo svi mi“.

Ukoliko želite da razumete korene potrošačkog društva kroz književnost, počnite od Gospođe Bovari.

Originalna objava

Instagram - @bookatorium - Deset najboljih klasika (do XX veka) br. 4
3. Lav Nikolajevič Tolstoj - Ana Karenjina

Stigli smo do prva tri mesta na mojoj listi najdražih klasika napisanih pre 20. veka.

Barem jednom sedmično kažem da sam ja Ljevin, fali mi samo koji hektar šume i slamarica, ali to su sitne razlike. Na trećem mestu je Ana Karenjina Lava Nikolajeviča Tolstoja, objavljena 1878. godine.

Moja prva književna trauma je opis umiranja Ljevinovog brata Nikolaja od tuberkuloze, voz je mnogo milosrdnije Tolstojevo rešenje u ovom romanu, i ne, Ljevin ne kosi na pedeset strana, i da, to je jedan od lepših i značajnijih opisa u istoriji književnosti.

Za uspeh u osmom razredu, učenici moje osnovne škole dobijali su paket knjiga, mahom lektiru za srednju školu, i u mom paketu našla se upravo Ana Karenjina, pa sam je pročitala na tom raspustu i još uvek mogu jasno da se prisetim gde sam ležala i u koje doba dana sam je čitala.

Razdvajanje priče o Ani i Vronskom od priče o Ljevinu i Kiti, pa ocenjivanje jedne ili druge pouzdani je poziv na ponovno iščitavanje jer ove dve priče ne mogu da postoje jedna bez druge, a usudila bih se da kažem da je i treća narativna nit, ona o Darji i Stepanu, jednako značajna za razumevanje celine. Nedavno mi je bilo zanimljivo kako Alis Manro u zbirci Bekstvo koristi Doli, Kiti i Anu da opiše tri faze u životu jedne žene, pa sam se vratila razmišljanju o Tolstoju u novom svetlu.

Ukoliko vas je ova knjiga smorila u srednjoj školi, pozivam vas da joj se ipak još nekad u životu vratite, bez organizovanja suđenja Ani i uz mantranje: Ljevin kosi na NEKOLIKO strana.

Originalna objava

Instagram - @bookatorium - Deset najboljih klasika (do XX veka) br. 3
2. Artur Rembo - Boravak u paklu

Drugo mesto je uvek nezahvalno, to je ono „prvo do najboljeg“, ali na njemu se nalazi jedna zbirka pesama.

Sigurno niko nije pomislio da ova lista može proći bez poezije!

Mnogo je razloga zbog kojih volim ovog pesnika, a jedan od značajnijih je i taj što je znao kad da stane. Naravno, u pitanju je Artur Rembo i njegova zbirka Boravak u paklu iz 1873. godine.

Sve dok mi ova bude omiljena, a ne Iluminacije, osećaću se mlado. Za mene je Boravak u paklu poetski ekvivalent najboljim coming-of-age romanima, a poseduje halucinatorni intenzitet mladosti i svih pripadajućih emotivnih i psiholoških stanja. U podtekstu ovih pesama u prozi je i univerzalno pitanje „čemu književnost i čemu išta“ kojem uvek odgovara detinje zaljubljeni glas pesnika.

Premda hermetična, Remboova poezija ostavlja utisak da ste u prisustvu nečeg onostranog, neke istine koja vam se saopštava između redova i koju treba da dokučite, te se čitanje Boravka u paklu nikada ne završava.

Ja mu se često vraćam, ali to naravno da bih proverila jesam li još uvek živa i mlada.

Za sada je stanje stabilno.

Originalna objava

Instagram - @bookatorium - Deset najboljih klasika (do XX veka) br. 2
1. Homer - Odiseja

Stigli smo napokon i do prvog mesta i na njemu se nalazi delo kojeg se setim jednom dnevno, kao muškarci Rimskog carstva, ako je verovati TikToku.

U poslednje vreme me pohode narativi o povratku, pitanja čemu se vraćamo i jesmo li ikada otišli, a to možda znači i da nisam više mlada kao što sam još juče mislila.

Znam da je Ilijada možda uzbudljivija, dinamičnija i šta sve ne, ali meni je oduvek bila draža Odiseja.

Svako pevanje Odiseje izrodilo je stotine književnih dela, a svi znamo i koje je moje najdraže Odisejino čedo. U svakom slučaju, Odiseja je i avantura, i fantazija, povremeno i horor, i komedija, i tragedija, sve što vam padne na pamet, a nadasve je opšteljudska priča o povratku na izvor, na početak stvari i sve ono što se tamo nalazi ili pak ne nalazi.

Kažu da svaka ozbiljna kultura dobije novi prevod Homera na pedesetak godina i po tome se može proceniti stanje književnosti i kulture u jednoj zemlji. Prepustiću vama da istražite situaciju kod nas.

Kako god, da moram da biram jedno delo koje svako treba da pročita, odabrala bih Odiseju.

Originalna objava

Instagram - @bookatorium - Deset najboljih klasika (do XX veka) br. 1