Oktobarski dnevnik čitanja kratkih priča, 3. deo

9. oktobar, 2023.

• (ovo pišem desetog oktobra, iako sam priču čitala devetog, oko pola 12 je i ne uspevam da se nateram da odem u čitaonicu, pa će ovo biti jedan frustrirani zapis)

  Samuel Beckett, „First Love“

  Ponedeljak je najapsurdniji dan, pa sam birala prigodnog autora.

  Čitajući ovu priču, na trenutke sam pomislila da je protagonista pas – njuška groblja, voli miris leševa i spava po klupama, izbačen je iz kuće kad mu je Papa umro, ali ne, ipak je čovek.

  Pripovest o odnosu između, čini se, čoveka s izvesnim mentalnim osobenostima i prostitutke komponovana je tako da se pred čitaocem razvijaju scene klasične edipalne drame, ali je jezički toliko intenzivna da je sam proces čitanja izuzetno neprijatan i mučan.

  Dugo nisam čitala Beketa, pa mi je bilo potrebno malo vremena da se priviknem na njegove stilske osobenosti koje definitivno ne povlađuju čitaocu, a potom i da osvestim/osmislim sopstvenu poziciju u i prema tekstu. Naišla sam na podatak da se ova priča često izvodi na sceni, a jedno od rešenja je da svaki gledalac ima svoj par slušalica i nezavisno sluša šta se dešava na sceni. I to savršeno ima smisla jer je ovo, naposletku, priča o egzistencijalnoj anksioznosti, a nju ne možemo podeliti s drugima.

  Pronašla sam sve standardne beketovske lukavštine u ovom tekstu, i volim ih, ali mislim da ponedeljak kad ne mogu da se nateram da išta uradim nije dan kad je trebalo da čitam ovu priču.

  U utorak ću biti pametnija. Valjda.

10. oktobar, 2023.

• (pišem utiske dan posle, dok čekam da mi se granola ispeče i odem u park da doručkujem s Vladom, možda i vevericom)

  Džon Fante, „Šašava pesma moje majke“, iz antologije kratke priče „Ja sam pisac istine“

  S godinama sam zaključila da se iskusni čitalac bavi odlučivanjem šta sve neće pročitati, tako kupuje, tako bira, tako sluša preporuke.

  Negde u tom procesu, mala Dajana je odlučila da će Fante otići na policu tih nepročitanih i smesta prežaljenih, još negde u srednjoj školi. Zašto? Mislim da sam ga povezivala s Bukovskim, a njega ne podnosim i to je eufemizam.

  Ne. Podnosim.

  Ima još nekoliko takvih, ali Bukovski je pri vrhu. No, kako to već biva ovde u čitalačkim zajednicama, ima tih opasnih advokatica za knjige (pozdrav za @amare_librum) koje mi mogu promeniti mišljenje, i tako sam odlučila da pročitam ovu kratku priču i odlučim hoću li kupiti Fantea na sajmu.

  E, sad, mislim da ova priča nije dovoljna za konačnu odluku, ali bila sam u pravu – nije ovo nešto što mi se dopada, niti što ću rado i svojevoljno skinuti s police.

  Dečak priča o krađi i očevim batinama, kao i o majci koja ne želi da ga tuče iako je bolje da to ona učini, nego otac dva puta (spoiler alert: prebiće ga kao vola u kupusu). No, jezik – sve ono što mi se dopada u Selindžerovim rečenicama mi se ne dopada u Fanteovim. Intenzivno sam osećala da je ovo književnost koja oponaša žargonski govor, da je on stilizovan, uobličen i sve ono što očekujem da žargonski jezik ne bude. Pripovedač je bio jasno i nedvosmisleno književni lik, a ja sam želela da me prevari, da poverujem da postoji neki takav, ali nije uspeo.

  I to ne bi bio problem da i Fante nije želeo da nas prevari, ali pošto jeste…

  Granola je gotova! Recepte delim po inboksima.

  U park nosim treću priču, a u parku je sve bolje, tako da – držim palčeve.

11. oktobar, 2023.

• (vratila sam se iz parka, prolila doručak po knjizi, ali je spasena)

  Alis Manro, „Stići do Japanaˮ, iz zbirke „Goli životˮ

  Ja sam stigla do parka, ali Greta iz priče… Ne znam gde je ona stigla.

  Greta je miljama daleko od svoje poznatije književne imenjakinje – neuspešna je kao pesnikinja, u braku je s dobrim, ali bezlično-opisanim muškarcem, ima dete i intenzivnu sklonost ka romantizaciji muškaraca koji joj poklanjaju pažnju.

  Dobro, možda ne baš romantizaciji, ali ima elemenata iščekivanja princa-na-belom-konju da je spase iz dosadne svakodnevice i unese dinamiku u njen monotoni život.

  Manro ni ovde nije propustila priliku da narativno uplete nekoliko vremenskih ravni, iako je sama priča nakalemljena na klasični hronotop putovanja, čime ju je nesumnjivo učinila kompleksnijom i uspelijom.

  Događajnost je ovde isključivo na planu lika – sva dešavanja iz njene prošlosti (i budućnosti?) sabiraju se i osmišljavaju kroz ličnost pesnikinje koja ne uspeva da se izrazi, i stalno sam imala utisak da postoji nešto u njoj što želi napolje, a ne uspeva, i to je ono što stvara napetost i pokreće radnju.

  Greta je junakinja koja će vas potencijalno iznervirati, posebno svojim stihijskim izborima, ali je mene rastužila. Liči mi na Loru Braun iz „Sataˮ, i premda nigde u priči to nije naznačeno, imala sam utisak da njen izbor ostati-ili-otići nije samo vezan za brak, već je egzistencijalno pitanje koje na kraju… Pa, videćete već.

  Dok čitam ovu priču, zamišljam Alis Manro kako sedi u parku i posmatra ljude, mada je moje posmatranje osujećeno atavističkim urlikom deteta na susednoj klupi.

  Ali, da, Alis Manro je autorka s posebnim pogledom.

  Ja ga još brusim.

(nastaviće se)