Oktobarski dnevnik čitanja kratkih priča, 2. deo

5. oktobar, 2023.

• (sušim kosu pored grejalice i vidim dupla slova nakon 8h gledanja u monitor)

  Natalia Ginzburg, „The Mother“

  Sem zurenja u vrata Švedske kraljevske akademije nauka i trenutka kad izađu i objave ime dobitnika, malo je istinski uzbudljivih događaja u svetu književnosti. Da, knjige se objavljuju, stalno, uvek, neke čekam s nestrpljenjem, ali ono što mi neizostavno privuče pažnju jeste rehabilitacija, poznatija kao „izvlačenje iz naftalina“, nekog autora ili autorke.

  To se kod nas prošle godine pomalo desilo s Gospodinovim i Rut Ozeki, ali sada konkretno mislim na one koji su odavno preminuli.

  To se dešava trenutno s Natalijom Ginzburg, italijanskom spisateljicom koju je Elena Ferante navela kao najvećeg uzora za pisanje „Napuljske tetralogije“. Ako mi ne verujete, trk na sajt @kontrast_izdavastvo, koji nam pripremaju nešto zanimljivo – pre sajma, nadam se.

  Dovoljno je da pročitate ovu priču da bi vam bilo jasno na šta je Elena Ferante mislila.

  Dva dečaka nastoje da dokuče i „docrtaju“ nejasan portret svoje majke, žene koja bi noću izlazila, vraćala se kući kasno, ostavljala ih s ujnama, bakom i dekom, izgledala drugačije od ostalih majki u školi i uvek pominjala prijateljice koje dečaci nikada nisu videli.

  Ali jesu videli muškarca, čuli dedine optužbe da im je majka „kučka“ i slušali je noću kako plače jer su delili krevet s njom, sve dok…

  Ne mogu vam otkriti.

  Ali jezik Natalije Ginzburg samo teče, toliko je stilski prozračan, neopterećujuć, a raskošan. Svi opisi majke su višestruko funkcionalni – emotivno mapiraju tu deci „zagonetnu“ ženu koju zovu Majka, a nama čitaocima bliskiju jer iskustveno prepoznajemo taj portret. Kad kaže da je majka bila žena koju bi mesar uvek prevario i zakinuo na porciji mesa ili da je jurila svuda na biciklu i pogrešno skretala, to je jednako znakovito kao oni preterano uredni ljudi u vozu kod Virdžinije Vulf. Brzopotezno, a odmah znate s kim imate posla.

  Članak u Njujorkeru o Nataliji Ginzburg počinje rečima: „In Ginzburg’s time, Italian literature was still largely a men’s club. So she wanted to write like a man.“

  Srećom, nije.

6. oktobar, 2023.

• (pročitala sam priču uveče, ali ovo pišem pre posla 7. oktobra jer sam bila pod prevelikom utiskom veče pre)

  Džumpa Lahiri, „Kada je gospodin Pirzada dolazio na večeru“, iz zbirke „Tumač bolesti“

  Mislim da sam dvadeset strana ronila na jedan udah. Da li je to empirijski moguće, manje je važno.

  Tema prostora u književnosti me poslednjih godina opseda, i kao čitateljku i kao predmet istraživanja (u sveskama, beleškama, nacrtima za vreme koje nikad neće doći), a Džumpa Lahiri je u ovoj priči toliko toga učinila na „malom prostoru“… Desetogodišnja Indijka živi s porodicom u SAD, i gospodin Pirzada, musliman iz Dake, grada koji je ranih sedamdesetih promenio zemlju (i to je moguće), dolazi svakog dana na večeru kod njih i donosi slatkiše devojčici koja ga podseća na sedam kćeri koje su ostale u Daki.

  Ovo je, ipak, njena priča – o tome šta nama znače prostori koje nikada nismo videli, a učimo o njima u školi, polažemo ispite i napamet bubamo godine i datume. Šta za nas znači vest da je Bangladeš u ratu, je li to uopšte u domenu zamislivog van televizijskih slika koje selektivno i sve ređe prikazuju bajate vesti od prošle nedelje?

  S obzirom na to da je devojčica Lilija naratorka, imala sam utisak da je Džumpa Lahiri uhvatila trenutak odrastanja kroz prizmu odnosa prema prostoru tako suptilno, a istovremeno kompleksno i nenametljivo. Među savremenim autorima kratke priče, mislim da mi njen pripovedni stil najviše prija – nikada nije opterećujuć, zanatski je besprekoran, a ipak ima nečeg neuhvatljivo lepog u njemu.

  Shvatite ovo i kao nagoveštaj za novembarski ciklus kluba. 🙃

  Počinje mi čas.

7. oktobar, 2023.

• (sedim u kuhinji na drvenoj stolici, 21:30 je, oko 17:00 sam pročitala priču)

  Annie Ernaux, „Returns“, objavljeno u Njujorkeru

  Moja teorija o tome da me priče i knjige same pronalaze pokazala se kao tačna po hiljaditi put.

  Ova priča napisana je osamdesetih, o devojci koja je otišla da živi u gradu i vraća se da poseti majku u manjem mestu. Kada izađe iz voza, u njoj se odmah probudi ono fino prostorno sećanje – ako se u gradu i vozi taksijem, u rodnom mestu ići će peške jer je oduvek išla peške, kupiće slatkiše u istoj pekari iako ne jede više šećer, ali pozvoniće na vrata na koja nikada nije trebalo pozvoniti.

  Ima jedan neizmerno dirljiv detalj koji me je pogodio ravno u levu pretkomoru, a to je trenutak susreta kada se majka uvredi jer ćerka donosi buket gladiola, kao da su stranci, kao da dolazi u goste, dok istovremeno skriva petparačke romanse (one kao što mi imamo po kioscima) da ih učena ćerka ne bi otvoreno prezrela i podsmehnula se.

  A sve se odigrava u samo jednom danu – i ćerkina jurnjava da se vrati u grad vozom, i majčina želja da ponese dud koji joj je spremila, i ona koja to zaboravlja, i svi oni sitni, a tako veliki nesporazumi kojih će se naratorka sećati kada shvati da je to bio poslednji put da je videla majku u toj kući.

  Čeka me Eribon i „Povratak u Reims“ uskoro, to mi je ova priča pokazala.

  A probiće se tu negde i „Godine“, obećavam sebi otvoreni um bez utiska o „Zaposednutostiˮ.

  Želim vam da pročitate ovu priču, posebno to želim svim ćerkama.

8. oktobar, 2023.

• (9:19, pakujem se za povratak, pa sam sela pre posla da zapišem utiske, priču sam čitala sinoć oko pola 1)

  Merce Rodoreda, „Rain“

  Koliko mi se premisa priče dopala, toliko mi je izvedba mršava.

  Žena sprema stan jer očekuje partnera da je prvi put poseti, i želi da sve bude savršeno (bira i knjigu za noćni stočić, to je zabavno, razmišljala sam i koju bih ja, pa sam se setila da su meni knjige već po stolovima, krevetima, jedino do kupatila još nisu stigle), ali to vodi u opsesivno preispitivanje odluka – zašto je ona uopšte s tim čovekom, kuda to vodi, i da li će se neminovno završiti brakom, i da li ona to želi i tako u nedogled.

  Rudureda koristi istu tehniku za razlikovanje subjektivnog i objektivnog vremena kao Virdžinija Vulf u „Gospođi Dalovejˮ, ali u ovako kratkoj priči, to je bilo preterano upadljivo, imala sam utisak da sam se našla u krojačkoj radnji, a na haljini još uvek stoje zihernadle i neporubljeni šavovi.

  Kraj je uverljiv, ali i lako predvidiv, posebno jer postoje nedvosmislene i direktne reference na druga dela koja su, opet, u kratkom tekstu upadljivija nego u romanu i na štetu priče. Poređenja radi, Selindžer u „Savršenom danu za banana-ribe“ nikad ne kaže ko je „najveći pesnik nemačkog jezika“ kojeg Simor poklanja Mjuriel, i upravo to nepominjanje imena otvara nekoliko ravni čitanja.

  No, ipak bih volela da proverite šta stoji na stočiću ove junakinje.

  Peku me oči. 😣

(nastaviće se)