Oktobarski dnevnik čitanja kratkih priča, 1. deo

1. oktobar, 2023.

• (oko 23:00, sedim na kauču u dnevnoj i razmišljam da li je trenutak za prve čarape ove jeseni)

  Can Xue, „Venus“, iz zbirke I Live in Slums

  Retko mi se dešava da baš ništa nisam čitala od aktuelnih favorita za Nobela i učinilo mi se da bi bilo zanimljivo započeti ovu avanturu upravo od najveće favoritkinje (ovo je možda pleonazam).

  Kad ono…

  Can Xue o sebi govori u trećem licu i izuzetno joj je stalo da svet shvati njenu genijalnost, ili makar je prizna, što je neke vrle psiholoanalitičare „sa Zapada“ navelo da joj nalepe razne dijagnoze.

  I zaista, čitajući njene intervjue i ovu priču, bila sam pomalo u iskušenju da poverujem u neku od tih dijagnoza, ali sam se opomenula da biografizam nije u mom stilu.

  A priča… Rekla bih da je bizarna, ali reč nekako ne odgovara, previše je obična da opiše sudar oniričkog s egzistencijalnim u ovom nevelikom tekstu. Stilski je jednostavna, gotovo do banalnosti, ali način na koji Can Xue (ne) spaja rečenice stvara utisak nekakve nedokučive logike prema kojoj je uređen svet u ovoj priči.

  Devojčica erotski fantazira o starijem rođaku opsednutom balonima (onim na vruć vazduh, ne učitavajte odmah Frojda!) i pomaže mu u poduhvatu da dodirne Veneru na nebu dok preleću selo noću i komentarišu stanovnike. Desi se Nešto i onda nikom prisutnom, uključujući i vas, nije jasno šta.

  Mene je ostavila s upitnikom iznad glave, ali bih volela da osvoji Nobela i svima nam pokvari mozgove dok pokušavamo da domislimo Ovo, šta god to bilo.

  Ovo nije eksperimentalna proza po mom ukusu, ali priznajem da sam zaintrigirana i vratiću joj se. Ili neću.

2. oktobar, 2023.

• (vratila sam se polumrtva iz Matice i sela da zapišem ovo dok se Vlada tušira)

  Džordž Sonders, „Pobednički krug“, iz zbirke Deseti decembar (@laguna_knjige)

  Ali ovo jeste eksperimentalna književnost za moju dušu! Kakva priča!

  Sonders nekakvom pripovednom nekromantijom postiže da pratimo tok svesti junaka, ali kroz naraciju iz trećeg lica. Sve vreme smo u glavi junaka, ali ne postoji jasna ja-perspektiva – da ste me juče pitali, rekla bih vam da je to nemoguće.

  Zaplet je jednostavan – napasnik upada u kuću devojčice Alison i njen mladi komšija Kajl pokušava da odluči šta mu je činiti. Provalnik ima nož, otima devojčicu i očigledno planira da je siluje.

  Ali, ali, ali – mi smo u glavama, a van svesti sva tri junaka, i čujemo glasove njihovih roditelja koji kao sveprisutne, internalizovane utvare oblikuju njihovo ponašanje i reakcije. Sonders se poigrava zagradama, terminima iz baleta i fantazijom da bi stvorio jezik najbliži nestilizovanom toku svesti, a ipak sve vreme u vlasti neimenovanog pripovedača.

  Kakva priča i kakva veština da se sve vreme čitalac održi budnim – nije lako pisati eksperimentalnu prozu koja istovremeno nije hermetična, već aktivno uključuje čitaoca u narativnu igru. Can Xue mi se zbog toga nije preterano dopala.

  Ukoliko vas zanima, ali i plaši, eksperimentalna književnost, počnite od Sondersa i onda ću vas polako ubediti da date šansu Antunešu da vam samelje mozak. 😊

3. oktobar, 2023.

• (čekam podne da bih doručkovala, ljuta sam na sebe jer sam ustala kasno i mrsko mi je da pišem tezu, a pomalo i da živim)

  Samanta Šveblin, „Dešava se uvek u ovoj kući“, iz zbirke Sedam praznih kuća (@izdavackakucaagora)

  Nedostajao mi je njen pripovedni glas. Čitala sam je pre nekoliko godina i sad dugo čuvam poslednju zbirku dok ne stigne nova. To radim i sa piscima koji više neće stvarati (vis major), ostavim jedno delo za posebne prilike. Imam lektiru za selidbe, raskide, svadbe i sahrane. Možda bi tako trebalo ređati knjige u bibliotekama i knjižara. Nemojte mi ukrasti ideju.

  Samanta Šveblin piše tako da osetite blagu nelagodu, ali je teško odrediti šta je izaziva. U ovoj priči komšija dolazi da pokupi odeću mrtvog sina koju je njegova žena u naletu besa i očaja zafrljačila u susedno dvorište. Naratorka u glavi uvežbava ceo događaj jer se on očito ponavlja, ali istovremeno ima nečeg zastrašujućeg i bliskog u načinu na koji traži pravu reč, onu koja bi sve mogla rešiti. Kažem bliskog, jer mi je poznato da mozak ima svega nekoliko trenutaka jasnoće u toku dana, kaže naratorka da je to onda kada čuje vodu iz sudopere, a ja se smešim jer poslednjih 25 godina zapušim uši čim pustim vodu u kupatilu. Poslednjih 10 sam prestala da istrčavam iz kupatila, ali.

  Dok ovo pišem, a pišem olovkom, guglam autorku da vidim šta radi ovih dana, piše li išta. Nema ničeg novog od 2018. godine. Na Instagramu vidim da ima nekoliko vrlo lepih stolova za pisanje. Strpljivo čekam.

4. oktobar, 2023.

• (sedim u sveže okrečenoj sobi, došla sam kod mame, a priču sam slušala u autobusu)

  George Saunders, „Love Letter“, New Yorker

  Postalo mi je muka u nekom trenutku u toku vožnje, pa sam prestala da čitam i samo slušala Sondersa kako čita ovu priču, ali sam ipak zabeležila: „I just want to say that history, when it arrives, may not look as you expect, based on the reading of history books“.

  To izgovara/piše u pismu jedan deka svom unuku, ljutom i razočaranom što su starije generacije dozvolile da svet ode dovraga. Priča je sveštena u budućnost i napisana u formi naslućene distopije u slučaju da pokleknemo sada, baš sada, pred sve jačim desničarskim narativima.

  Kada nekog voliš, a naslov pisma to nedvosmisleno priznaje, da li ćeš mu reći da rizikuje svoj život izlaskom na nasilne proteste ili angažovanom političkom borbom u vreme kada ljude jede mrak? Ili ćeš ipak reći „nemoj“, premda svestan do čega su ta „nemoj“ i „ne vidim“ dovela u trenutku kada se „istorija zaista dešavala“?

  Sonders je ovu priču napisao neposredno pre američkih izbora 2020. godine, zamišljajući svet u kojem Tramp i njemu slični čine šta-god-da-čine, dok svi ostali posmatramo jer istorija kojoj svedočimo ne liči na onu iz udžbenika. Problem s tom istorijom u udžbenicima jeste što je ona uvek post-festum, kada stvari iznenada postaju „istorijske“ – ali kako ih prepoznati, šta ih odaje u sadašnjem vremenu?

  Čini mi se da Sonders veruje da književnost, onakva kakvu on piše, pokušava to da učini – osvesti našu pojedinačnu ulogu u istoriji, ko smo mi i jesmo li gledali u sunčan dan i vedro nebo dok se svet rušio.

  Poslušaću priču još jednom na putu do prodavnice, a čeka me i dva kubika drva ovog vedrog i mestimičnog sunčanog dana.

(nastaviće se)