Čitalački klubovi - umetnost kolektivnog čitanja

Htela sam da napišem dnevnik čitanja u toku jedne sedmice jer imam utisak da čitam mnogo više, kvalitetnije i intenzivnije. Premda radim mnogo različitih stvari poslednjih godina, većina nije povezana s književnosti, pa se sad nametnulo pitanje – otkud odjednom toliko mnogo književnosti, a tako „maloˮ pročitanih knjiga?

Za one koji naslućuju odgovor – ne brinite, ovo neće biti još jedan propagandni post o Klubu kratkih priča, ali biće o klubu i biće o kratkim pričama.

Učestvovala sam u književnim klubovima pre i, premda mi se format dopadao, nije mi se dopadalo odsustvo strukture i razgovor na nivou „meni se ovo dopadaˮ. Ne kažem da je to loše po sebi, samo meni nije prijalo jer sam ja ipak Gospa iz reda Rad i Disciplina. 😁

Ideja da započnem s klubom kratkih priča došla je slučajno, u retkim trenucima kada nisam zatrpavala mozak svim i svačim. Sedela sam u dvorištu kod mame, spremala se s Vladom (❤️) za snimanje reela o najdražim kratkim pričama i razmišljala šta mi nedostaje iako sam aktivna čitateljka i pišem utiske redovno. 🤔

Nedostajala mi je – razmena tih utisaka. Dijalog, ne skup monologa s povremenim dodirnim tačkama.

Kada sam pravila profil, želja mi je bila da razgovaram s ljudima o knjigama koje oni čitaju i koje ja čitam, ali ubrzo sam shvatila da se vrlo retko dešava da ljudi čitaju iste knjige, a i što bi? Dnevno vidim post o barem 10 novih knjiga, i to samo u Srbiji.

Ako se nekim čudom i desi da čitamo istu, to je zato što knjige postaju kao sezonski muzički hitovi – čuješ to leto, svi pevuše, i posle ih nema. Pre niko ne bi govorio „stara knjigaˮ kao što govori „stari filmˮ, a danas mi se čini da književnost po prvi put ima rok trajanja i počinje da zastareva kao i svaka roba.

Nemojte me shvatiti pogrešno – ja i dalje volim da pišem utiske, razgovaram u inboksu, oduševljavam se ako neko nešto pročita po mojoj preporuci ili mi preporuči nešto novo, ali ti razgovori retko pređu u nekakvu dubinsku analizu jer, budimo iskreni, niko ne započinje temu rečima „a šta misliš o četvrtom bazenu u Čiverovoj priči?ˮ

Budimo još iskreniji – često uopšte ni ne mislimo o tome, ne zato što to nije zanimljivo ili smo nesposobni, već zato što se razgovori o književnosti vode upravo O književnosti, retko zađu U književnost.

Ovo sam primetila čak i kad pričam s kolegama i koleginicama – mi svi volimo da kažemo šta smo pročitali, ne zalazimo u to kako smo to pročitali. Imam i objašnjenje za to, ali nije nam na čast, pa ću ga zadržati za sebe. 🫣

Elem, gde sam stala?

Da, odjednom opet književnost svuda, od jutra do mraka.

Istrenirala sam sebe da mislim o knjigama onda kada o njima pišem, u periodu rezervisanom za to, ali pored toga treba misliti o kućnim poslovima, poslu, projektu, španskom, edukacijama, međuljudskim odnosima, komšijama koje mi skaču po nervima i koliko vremena treba da prođe do zrelih šljiva. 🌳

No, otkad sam započela s organizacijom kluba, pretvorila sam se u književnu kustoskinju, istoričarku, urednicu, programsku direktorku i čitateljku s punim radnim vremenom.

Sve vreme čitam različite priče i autore i razmišljam o tome šta pitati, kako koncipirati, koju priču narednu odabrati, koje teme staviti u fokus i zašto baš njih, da li skrenuti pažnju na ovaj ili onaj aspekt priče, šta je važno da kažem, a šta bi moglo biti kontraproduktivno za diskusiju i, najviše – šta ja, zapravo, mislim o ovoj priči?

Ne, ovo je ipak najvažnije – zašto ja mislim to što mislim o priči.

Recimo, Kortasarovu priču (Posle ručka) vidim pre svega kao poigravanje s pitanjem „ko sam ja, a ko je drugi?ˮ, i da li je ta granica zaista toliko jasna i nepromenljiva koliko verujemo da jeste. Čivera (Plivač) sam čitala kao parodiju Odiseje, moderni ep koji je evoluirao (degradirao se?) do kratke priče, premeštanje heroja iz mora u bazen. Žuta tapeta bila je, nakon nekoliko dana intenzivnog razmišljanja, ipak najpre o borbi s papirom i pokušaju da se ženski diskurs oslobodi od raznih Džonova, koji su tek funkcije, sa svojim metodama organizacije, narativizacije i patologizacije žene i njenog iskustva.

Premda i dalje ostajem pri tvrdnji da je ono kako ja tumačim priču daleko manje važno za naše diskusije od onoga koja pitanja postavljam, a što ću vam sutra i praktično pokazati, činjenica je da sam i sama postala aktivnija i angažovanija čitateljka.

Čitanje je aktivan proces, i višesmeran – pisac se obrati čitaocu, čitalac uputi poneku misao tekstu, neku sebi, a u kolektivnim čitanjima i drugima. Potom drugi nešto učini s tom misli (ja volim da budem taj drugi 😁), bocne je malo, pa se ta misao razgrana, ode levo, ode desno, malo se zabode, pa onda nastavi. Naposletku – postane iskustvo, a ne pasivno konzumiranje teksta.

Za slučaj da ste se pitali zašto pamtite knjige iz škole mahom bolje nego one koje ste nedavno čitali – ovo je (moj) odgovor.

A, da, a kratke priče?

One su tu jer svi znaju da se na dobroj gozbi prvo zameze. 😉

Kakvo je vaše iskustvo sa zajedničkim čitanjima? Ima li razlike u odnosu na samostalno?

Jedva čekam da čujem vaša iskustva! 🌷