Deset najboljih kratkih priča

Da sam napravila ovu listu u trenutku u kojem vi čitate ovaj post, sigurno bi drugačije izgledala. Ali početkom jula 2023. godine, jednog dokonog popodneva, izgledala je upravo ovako.

Razmišljala sam koje priče volim, a koje volim malo više od drugih. Odlučila sam da ih rangiram, ali imajte u vidu da je to samo da bi nam svima bilo zanimljivije.

Ovoj listi nedostaju mnogi autori i autorke koje volim, ali lepo je nekad ograničiti se, pa makar i u svrhu ovako neozbiljnog poduhvata kakav je top lista najboljih kratkih priča.

• 10. Penelop Lajvli - Pet hiljada i jedna noć

  Prvu priču o kojoj želim da vam govorim napisala je britanska spisateljica Penelop Lajvli i zove se Pet hiljada i jedna noć . Penelop Lajvli je pre dvadesetak godina objavljivala Laguna, svrstavajući je u žanr ljubavnih knjiga, a zbog korica biste mogli pomisliti da je u pitanju nekakva petparačka književnost.

  Ipak, Penelop Lajvli je kvalitetna, zanimljiva i duhovita autorka kratkih priča za decu i odrasle, a nas dve smo se srele pre petnaestak godina u antologiji Šekspirove sestre. Objavila ju je sad već pokojna izdavačka kuća Gramatik i tu su se našle razne autorke, mnoge poznatije od Penelop Lajvli, poput Virdžinije Vulf ili Luise Valensuele.

  Ipak, ovo je priča na koju često pomislim i posle petnaest godina.

  
  
  

  Naime, Penelop Lajvli se zapitala šta je bilo posle 1001 noći. Znamo da je Šeherezada izvukla živu glavu pričajući priče, a naposletku se i udala za Sultana, ali šta onda? U ženskoj književnosti nije retkost da naiđemo na prekrajanje klasičnih bajkovitih narativa i to čuveno pitanje šta je, zapravo, srećan kraj. En Sekston i Andžela Karter, na primer, imaju čitave zbirke, pesničku i proznu, posvećenu tom pitanju.

  Ipak, ovo je jedna drugačija priča u kojoj Šeherezada diplomira filozofiju, medicinu, istoriju i umetnost i otkrije kakve je to stereotipne, mizogine i banalne priče pričala Sultanu. Pitanje je kako promeniti pripovednu tradiciju na kojoj je zasnovan i na kojoj opstaje njihov brak. Kakve priče da mu priča posle gospođe Bovari i gospođe Dalovej, na primer?

  U celu tu bračnu zavrzlamu oko Prave i Istinske priče upliće se Dinarzada, Šeherezadina sestra koja je sociološkinja i fundamentalistkinja koja ne skida veo. Ona ima svoju verziju priče i pričanja, pa odluči da pomogne bračnom paru u krizi.

  Neću vam više ništa reći. Pitate se zašto je ostavila takav utisak na mene da se nađe u ovom vrlo elitnom izboru. 😁 Deo objašnjenja sigurno je u činjenici da sam je rano čitala, ali mi i danas padne na pamet zbog svog neobičnog kraja (koji ćete sami morati da otkrijete).

  Premda je igriva, zabavna i duhovita, ona govori o funkciji pripovedanja kroz istoriju i kako se ona menjala. Kada bih u osnovnoj školi trebalo deci da objasnim kako je evoluirao koncept priče kroz istoriju, koristila bih upravo ovaj primer.

  Doduše, i odraslima, ne samo deci.

  A pored toga, uvek me je kopkalo šta pričaju ljubavnici posle 1001 noći. Da li išta pričaju ili samo nauče kako bolje da ćute?

  Ova priča nalazi se na počasnom desetom mestu jer će posle nje uslediti neke od priče koje su mi promenile percepciju književnosti, ali i života. Ipak, mislim da je zaslužila da se nađe u ovom izboru jer mi je otvorila put ka drugačijem čitanju klasičnih bajki. Ima li boljih poigravanja? Sigurno.

  Ali o ovome ipak najčešće razmišljam. 🌹

  Originalna objava

  Instagram - @bookatorium - Deset najboljih kratkih priča br. 10

• 9. Franc Kafka - Preobražaj

  Prisustvo Kafkinog Preobražaja na ovoj listi vas sigurno ne iznenađuje. Jedino bi vas moglo iznenaditi to što se ne nalazi na nekom višem mestu.

  Premda sam sigurna da je Preobražaj uticajniji, poznatiji i značajniji za istoriju književnosti od mnogih priča koje će uslediti, na mojoj intimnoj listi važan je pre svega jer je jedna od prvih tema o kojoj sam govorila studentima.

  Takođe, za razliku od nekih drugih priča, sigurna sam da čak i oni koji nisu čitali u načelu znaju o čemu je reč.

  
  
  

  Gregor Samsa se jednog jutra probudi kao džinovska buba. Negde sam pročitala kako Kafka ne voli da muči svoje junake samo okolnostima u koje ih smešta, već i etimologijom njihovih imena. S tim na umu, Gregora Samsu mnogi tumače kao simbol samsare, istočnjačkog koncepta ovog sveta požude, patnje, smrti, rođenja i bolesti.

  Kafka je poznat kao autor zgodan za učitavanje čitavih sistema u priče i romane, te se Samsina sudbina velike bube u porodičnom stanu tumači kroz razna učenja, od hrišćanskih do pomenutih istočnjačkih.

  Ukratko, Preobražaj prati život i smrt jednog čoveka-bube, od trenutka njegove metamorfoze preko otkrivanja novog obličja porodici do društvene dinamike koja se rađa iz izmenjenog poretka i odnosa u porodici. Naći će se tu i pitanje rodnih uloga, funkcije muškarca u porodici, ekonomske prilike, egzistencijalna pitanja samoće i samospoznaje, i lista bi mogla ići u nedogled, ali nešto moram ostaviti i vama.

  Ne poznajem osobu na koju ova Kafkina priča nije ostavila nekakav utisak – bilo kakav. Nekome je gadno, nekome bizarno, nekome sumanuto, nekome možda zvuči i kao sprdnja, a neki su posvetili velik deo naučne karijere analizi ovog nevelikog dela.

  Za mene je oduvek bila stepenica na putu ka razumevanju Kafke. Kada kažem razumevanju, ne mislim na to da ću ga ikad u potpunosti obuhvatiti analitički i reći: Da, ja razumem Kafku.

  Pritom, ne mislim da su to nekakvi sveti tekstovi nedokučivi meni smrtnici, već se vodim mišlju koju sam zapazila u Kafkinom muzeju da je on večna inspiracija za najraznovrsnije interpretacije. Neke su samo poznatije od drugih, ali vas pozivam da otkrijete svoju.

  Kao što rekoh, deveto mesto ne govori toliko o Kafki koliko govori o meni. To samo znači da će uslediti priče koje su za mene bile ličnije, otvorile neka drugačija pitanja i verovatno stigle u pravom trenutku da se zapate kao moždani korov, pa se često mentalno ćeramo.

  Originalna objava

  Instagram - @bookatorium - Deset najboljih kratkih priča br. 9

• 8. Josif Brodski - Soba i po

  Dugo sam mislila da svi znaju i čitaju Josifa Brodskog jer je to jedan od prvih pisaca s kojim sam se srela u ranoj adolescenciji. Logika je bila – ako ga ja vidim u biblioteci i tu na nekim opskurnim blogovima, mora da je neki baš poznat tip.

  I jesam i nisam pogrešila – da, u pitanju je Nobelovac i da, poznat je među određenom sortom ljudi koja ne zazire od poezije i esejistike, često u istom pakovanju.

  Ipak, nisam srela mnogo ljudi na koje je uticao kao na mene i određenu grupu ljudi iz Petnice gde sam bila influenserka pre Instagrama.

  Šalu na stranu, na osmom mestu nalazi se Soba i po Josifa Brodskog.

  
  
  

  Nisam sigurna da je to priča u strogo književnom smislu, s obzirom na fragmentarnost i dužinu, ali nije ni roman. Josif Brodski govori o svom životu u sovjetskoj Rusiji, u vreme kada je soba i po bila dodeljivana porodicama s jednim detetom.

  Šta sve stane u sobu i po – to je pitanje koje za Brodskog nije pitanje prostora, već mašte i sentimentalnosti.

  Koliko se sećanja, trenutaka i onih prustovskih ’umočio sam madlenu u čaj’ reminiscencija može smestiti u prostor koji je jedan egzilant zauvek napustio – nisam sigurna koji je tačan broj, ali recimo da je to mnogo.

  Prustovski mnogo, ali u manjem pakovanju.

  Meni je Brodski važan i iz jednog očajno sentimentalnog razloga, a to je zato što sam ga dobila na poklon od tadašnjeg najboljeg druga. Putevi su nam se negde sredinom fakulteta, spletom nekih čudnih okolnosti, razišli, ali verujem da je negde u svetu i doktorira teorijsku fiziku.

  U mojoj sobi, a samo je soba i nema polovinu, ostalo je sećanje na leto kada sam ja pisala maturski o Virdžiniji Vulf, a on o Brodskom.

  I sasvim sigurno najlepša posveta u knjizi koju posedujem.

  Smestila sam ovu priču na osmo mesto jer volim celokupno prozno stvaralaštvo Josifa Brodskog, poeziju malo manje, a Soba i po se tek neznatno istakla u odnosu na Vodeni žig, recimo. Priče koje će uslediti čitala sam kao zrelija čitateljka ili barem ciničnija.

  Originalna objava

  Instagram - @bookatorium - Deset najboljih kratkih priča br. 8

• 7. Samanta Šveblin - Benavidesov teški kofer

  Obećala sam jednu opaku priču i evo je! Reč je o Samanti Šveblin koja samo takve priče i piše, ali mi je favorit Benavidesov teški kofer iz zbirke Ptice u ustima u izdanju Agore. Samanta Šveblin je argentinska autorka i imala sam zadovoljstvo da je slušam pre nekoliko godina na Filozofskom fakultetu, i utisak mi je da jedno takvo pitomo i nežno biće ne može nikako da piše tako kako piše.

  Bilo kako bilo, pored priča o čoveku koji je voleo da lupa drugima glave o asfalt (a ja se sve češće poistovećujem baš s tim junakom) ili devojčici koja je jela žive ptice, u zbirci se nalazi i ova, potpuno iščašena priča o čoveku koji je ubio svoju suprugu, spakovao je u kofer i zaputio se psihijatru.

  
  
  

  Mogao bi čovek na trenutak pomisliti da će priča biti neki CSI Miami na latinoamerički način, ali ne – psihijatar ne vidi nikakav problem u mrtvoj ženi spakovanoj u kofer. Vidi umetnost. Umetnost toliko grandioznu da Benavides, koji ne zna šta ga je snašlo, postaje umetnička zvezda koja je napokon spakovala život u umetnost – doslovce, jelte.

  Ovo je karakterističan postupak za Samantu Šveblin, koja je očito mnogo naučila od Rejmonda Karvera, ali ono što ovu priču čini upečatljivom jeste ironija na temu poremećenog genija. Pita se Šveblin, a i mi smo s njom, ko je tu poremećen i zašto.

  Volim argentinsku pripovednu tradiciju i zaista je posmatram kao tradiciju u najboljem mogućem smislu, što ćete videti negde pri vrhu liste. Odabrala sam ovu priču jer je Šveblin pokazala kako to izneveriti baš sva čitaočeva očekivanja i kad se naviknete na njen stil pisanja, naučite pomalo i da nemate očekivanja od književnosti.

  Iz mog skromnog iskustva, tad se desi istinski susret s književnosti.

  Benavidesov teški kofer zaslužio je sedmo mesto jer sam ga čitala u periodu intenzivnog bavljenja konceptom ludila – teorijski, naravno, u poslednje vreme polako i praktično. U to vreme sam čitala i Fukoova predavanja sabrana u knjizi Nenormalni, njegovu Istoriju ludila u doba klasicizma i uopšteno se zanimala za ovakve teme.

  Originalna objava

  Instagram - @bookatorium - Deset najboljih kratkih priča br. 7

• 6. Anton Pavlovič Čehov - Činovnikova smrt

  Premda ovoj listi nedostaju mnoga kanonska imena u žanru kratke priče i razmišljam da pridodam koje počasto mesto, jedan nikako nije mogao izostati.

  Za osobu koja dva puta dnevno kaže da je doživela omanju „činovnikovu smrt“, bila bi prava sramota da ne pomenem Čehova i upravo tu priču.

  Svakako da on ima upečatljivijih prema raznim kriterijumima, recimo Tugu koja vas je, sigurna sam, istraumirala u toku školovanja (ako nije, garantujem da ste neki menadžer ili gazda), ali ja sam Dajana zvana Činovnikova smrt.

  
  
  

  Sigurna sam da se sećate i ove priče jer je deo lektire. Ako ne, da vas podsetim – činovnik kine na glavu nekakvom glavonji u pozorištu i toliko opsesivno razmišlja o tom prestupu protiv konvencija i društvenih pravila da dođe kući i umre.

  Jesam li vam spojlovala? Nisam uopšte jer je ovo, za mene, pre svega fantastična studija društvene neprijatnosti. S obzirom na to da mi društvena anksioznost nije strana i da kod kuće analiziram šta sam sve glupo rekla i pred kim i kada i zašto, ova priča me uvek žacne.

  Mislim da ne postoji osoba na planeti na koju Čehov ne ostavlja dubok utisak, možda samo osoba koja ga još nije čitala. Stoga, ovo valja shvatiti kao preporuku za celokupan njegov opus, a Činovnikova smrt je od onih priča koje valja ištampati, presaviti na četvrt, pa negde u zadnji džep, čisto da se nađe.

  Šestim mestom završavamo prvi deo liste i preostaje nam pet priča koje mi je bilo teško da rasporedim. Doduše, sem prvog mesta. Uvek sam znala ko je na prvom mestu.

  Originalna objava

  Instagram - @bookatorium - Deset najboljih kratkih priča br. 6

• 5. Đuničiro Tanizaki - Šunkinin portret

  Postoje dva japanska pisca kratkih priča koja mnogo volim.

  Jedan je Rjanosuke Akutagava, koji vam je možda poznat kao autor priča Rašomon i U čestaru, koje su poslužile Kurosavi kao predložak za kultni film Rašomon.

  Drugi je Đuničiro Tanizaki. Mnogi ga smatraju najvećim japanskim piscem moderne epohe, ali pošto ja ne volim takve kvalifikacije, prepustiću taj sud vama.

  Odabrala sam njegovu priču Šunkinin portret koja se, s obzirom na to da nije kratka, često objavljuje i nezavisno. Ja sam je čitala u Tanesijevom izdanju Sedam japanskih priča i pozivam vas da bacite pogled.

  
  
  

  Šunkinin portret je priča o ženi po imenu Šunkin, učiteljici tradicionalnog japanskog instrumenta šamisena, i Sasukeu, muzički talentovanom slugi koji je odrastao u njenoj porodici i neobičnom odnosu koji se izrodio između njih dvoje.

  Priča prati njihovo odrastanje, zrele godine i na kraju smrt, ali ovo je sve samo ne tipična ljubavna priča između bogate devojke i siromaha. Ovo je priča o disciplini koja se graniči sa sadizmom, posvećenosti i ljubavi koji neretko liče na mazohizam, okrutnosti, japanskoj tradiciji, klasnim podelama, umetnosti i ako vas išta s ove moje listice može po pripovednom zamahu podsetiti na Andrićeve priče poput Mare Milosnice, to je ova priča.

  Za Tanizakija su uobičajeni slabi muškarci koji potpadaju pod snažan uticaj ženske seksualnosti i ukoliko budete čitali nešto više od njega, poput recimo romana Ključ, mislim da bi vam moglo biti zanimljivo.

  U zbirci Sedam japanskih priča nalazi se i priča Pupoljak, u kojoj je muškarac u potpunosti oslabio i oboleo usled snažnog ženskog seksualnog nagona. Ova tema nije obrađena ni banalno ni vulgarno, ali je izuzetno interesantno pratiti teme koje se ponavljaju kroz Tanizakijevo stvaralaštvo. Šunkinin portret je dobar početak za prvi susret s tim temama.

  Tanizaki nije moj prvi susret s japanskom književnosti. Murakamija ne računam u tradicionalne japanske pisce jer je amerikanizovan do krajnosti, ali volim Koboa Abea, recimo, i njegovu Ženu u dinama po kojoj je Tešigahara snimio možda moj omiljeni film ikada.

  Ipak, odabrala sam Tanizakija zbog osobenosti tema, a ovu Šunkinin portret jer spada u red onih priča koje bi, da su se zaista desile, ljudi prepričavali kao gradsku legendu, a turisti posećivali kuće i grobove junaka.

  Šunkinin portret je na petom mestu jer nakon njega slede četiri priče koje su me psihološki i emotivno izmestile jer su intimnije. Tanizaki me je fascinirao na pripovednom planu pre svega – čitate ga i pitate se iz kojeg je veka jer deluje bezvremeno, kao da je iznikao iz kolektivne imaginacije čitavog društva. Zaista jedinstveno čitalačko iskustvo i nadam se da ćete ga čitati.

  Originalna objava

  Instagram - @bookatorium - Deset najboljih kratkih priča br. 5

• 4. Hulio Kortasar - Kraj etape

  Kad se uzme u obzir celokupan opus, on je moj najdraži pisac kratkih priča. Mislim da je malo njegovih priča koje mi se nisu dopale.

  Reč je, pogađate, o našem prvom autoru u Klubu kratkih priča, Huliju Kortasaru.

  Kortasar je mnogima poznatiji kao autor Školica. Pre desetak godina, bilo je gotovo nemoguće pronaći tu knjigu dok nije reizdata, sećam se da je bila kao suvo zlato u antikvarnicama.

  Ipak, tokom godina sam više zavolela njegove kratke priče jer sam im se često vraćala i ponovo iščitavala. Bilo mi je izuzetno teško da odaberem jednu za ovu listu, ali sam se naposletku odlučila za priču Kraj etape.

  
  
  

  Junakinja Dijana vozi se drumovima i zaustavlja u jednom malom mestu da bi se odmorila i prezalogajila nešto. Usput nailazi na muzej u kojem su izložene hiperrealistične slike, sablasno prazan, samo s čuvarem koji prodaje karte. Pratimo Dijanino prolaženje kroz sobe muzeja i jak osećaj da to nije samo izmaštana naslikana kuća sa prostorijama, već da ona postoji i baš je nju čekala.

  Vrlo je teško prepričati bilo koju Kortasarovu priču jer su ispunjene obrtima, neočekivanim uvidim i stilskim rešenjima koje prosto morate sami pročitati.

  Ako bih morala da kažem u jednoj rečenici o čemu se radi u ovoj priči, rekla bih da se zaista radi o krajevima u najširem mogućem smislu.

  Važno mi je da napomenem da ne volim horor ni u književnosti, ni na filmu, ali volim način na koji Kortasar dozira teskobu i strah u svom pripovedanju. Sve vreme imam utisak da me iz teksta posmatra nekakav skriveni par očiju koji treba da pronađem – nekad da odgonetnem prirodu toga što me posmatra, nekad je tu samo da mi pomogne da skliznem kroz pukotinu u stvarnosti u fantaziju koja je to samo uslovno.

  Bilo mi je teško da smestim Kortasara na četvrto mesto jer je, kao što rekoh, on moj omiljeni pisac kratkih priča. Ipak, tri priče, pojedinačne, koje slede su zajedno poput nekog manifesta mog čitalačkog ukusa!

  Originalna objava

  Instagram - @bookatorium - Deset najboljih kratkih priča br. 4

• 3. Ingeborg Bahman - Trideseta godina

  Približavamo se samom vrhu liste i na njemu mora da se nađe neka lirska kratka priča – to verovatno nije zvanični žanr, ali nazovimo ga tako. U njega bi, primera radi, spadale mnoge priče Itala Kalvina, po mom mišljenju, ali ovog puta je reč o priči iz najbolje knjige koju sam čitala prošle godine.

  U pitanju je Trideseta godina Ingeborg Bahman, i sjajno se poklopila s činjenicom da sam pre desetak dana napunila trideset i došla do kraja te ’tridesete godine’.

  
  
  

  Priča prati junaka koji je zaboravio da je živ i mora toga da se podseti, hteo ili ne hteo, a jubilarne godine su odličan povod za to.

  Glavni junak je rođen u julu, kao i ja, i kaže: „Pre je bio zaljubljen u ovaj mesec u kome je rođen, u rano leto, u svoj zvezdani znak, u obećanje toplote i dobrih uticaja dobrih sazvežđa. Više nije zaljubljen u svoju zvezdu.“

  Priča je potraga za tom nestalom zaljubljenošću kroz četiri godišnja doba, prirodu, osećanja i odnose s drugim ljudima, a Ingeborg Bahman hvata te sitne oscilacije u duhu iz meseca u mesec.

  Želim da vam citiram poslednji pasus jer on nije nikakav obrt i ništa ne otkriva, ali možda vam je potreban:

  „Ubrzo će ozdraviti. Ubrzo će napuniti trideset godina. Doći će taj dan, ali niko neće udariti gong i objaviti ga. Ne, taj dan neće doći – on je već bio tu, sadržan u svim danima te godine koju je na jedvite jade izdržao. Živo se zanima onim što dolazi, misli na posao i priželjkuje da uskoro može da izađe dole kroz kapiju, dalje od unesrećenih, oronulih i umirućih. Ja ti kažem: Ustani i idi! Nijedna kost ti nije slomljena.“

  Sem očigledne činjenice da je došla u pravo vreme, ova priča ostavila je na mene utisak temom koju prepoznajem kao univerzalnu, značajnu i ogromnu, a zapostavljenu u književnosti. Ta tema su te sitne i neprimetne prekretnice kod mladih ljudi koje možda ne budu biti prekrštene u depresiju ili anksioznost, ali nose onaj danas izgleda isključivo poetski naziv – melanholija.

  Ovo je priča o melanholiji tridesete godine.

  Samo to.

  Nalazi se na trećem mestu, iako je za mene ove godine sigurno na prvom jer sam joj se vraćala mnogo puta i poklanjala je toliko da sam prekjuče shvatila da nemam primerak. Naravno, odmah sam to ispravila. 😁

  Originalna objava

  Instagram - @bookatorium - Deset najboljih kratkih priča br. 3

• 2. Džejms Džojs - Mrtvi

  Ova priča ima zanimljivu genezu u mojoj ličnoj istoriji. Čitala sam je u srednjoj školi, pa na fakultetu, pa predavala autora, ali sam je duboko osetila i razumela jednom neobičnom prilikom. Dok sam predavala engleski odraslima, jedna sredovečna žena iz Japana pitala me je da li bismo mogle obrađivati tu priču na časovima.

  Oduševljena, pristala sam i kroz višesatne razgovore o toj jednoj priči shvatila sam ne samo koliko se ona poistovećuje sa ženskom junakinjom, već koliko je lako i neprimetno postati ono što Džojs u naslovu priče imenuje kao Mrtvi.

  
  
  

  Ovo je priča o jednom intimnom mikrokosmosu koji se postepeno nazire iza bučnih dijaloga na božićnoj zabavi u Dablinu. Premda ima mnogo likova koji su više glasovi i skice društvenih uloga, nego junaci, dva se izdvajaju – Gabrijel, profesor i pisac književnih recenzija, i njegova supruga Greta.

  Kao i u Uliksu, do poslednjih stranica pratimo priču iz ugla muškarca da bi ženska perspektiva sve izokrenula, a pripovedni glas završio jednom od najpoznatijih rečenica u književnosti.

  U ovoj priči ne znamo da li je došlo do ikakve promene nakon epifanije, ali jeste ostalo pitanje da li je bolje umreti mlad, strastveno voleći nešto, ili godinama venuti i životariti čekajući kraj. Drugim rečima - da li je način života koji junaci vode smrt pre smrti? Džojs je nemilosrdan prema svojim junacima, ali na mene ostavlja utisak što je čitava priča takva i prema čitaocima.

  Pa, ako smete, vidite ima li tu nečega i za vas.

  Nalazi se na drugom mestu jer je Džojs, za razliku od Ingeborg Bahman, potpuno lišen sentimentalnosti kada govori o sličnim temama. To oslikava drugu stranu mene kao čitateljke jer, premda cenim lirsku formu, prezirem patetiku, a Džojs je najdalje moguće od nje.

  Originalna objava

  Instagram - @bookatorium - Deset najboljih kratkih priča br. 2

• 1. Dž. D. Selindžer - Savršen dan za banana-ribe

  Na prvom mestu je već godinama suvereno jedna priča i mislim da će je teško ikad išta zbaciti s trona. Čitala sam je mnogo puta i svaki put pronađem nešto novo. Volim je onoliko koliko volim lik Septimusa u Gospođi Dalovej.

  Reč je o Simoru Glasu i Selindžerovoj priči Savršen dan za banana-ribe.

  
  
  

  Simor Glas je junak iz Selindžerove sage o porodici Glas, ali ne morate znati ništa o njoj da biste uživali u ovoj priči iz zbirke Za Esme.

  Podeljena je na dva dela – u prvom slušamo telefonski razgovor Simorove supruge s majkom u hotelskoj sobi, a u drugom njegov s devojčicom Sibil, na plaži. Bračni par je na letovanju nakon Simorovog povratka iz rata i dok supruga pokušava da održi privid pred svojom porodicom da je sve u redu, nama je jasno da je čovek koji se vratio iz rata neko drugi.

  Razgovor Simor i Sibil o banana-ribama za mene jedan je od najlepših razgovora u književnosti – od naizgled pogrešne boje kupaćih kostima do dečjeg pristajanja na igru i tajni jezik.

  Ne želim sve da vam otkrijem jer je ovo jedna od priča o kojoj ćemo govoriti na Klubu kratkih priča. Ipak, na mene ostavlja utisak sirova moć književnosti da na svega nekoliko stranica sumira toliko toga – a da sve vreme nikad direktno ne progovori i ne imenuje svoju temu.

  Priča je jednostavna i u toj jednostavnosti, meni najdraža priča ikada.

  Originalna objava

  Instagram - @bookatorium - Deset najboljih kratkih priča br. 1

I – voila, to je to! Ako ste preživeli do kraja ovog teksta, nadam se da ste pronašli nešto zanimljivo i za sebe i da sam vas inspirisala na čitanje kratkih priča.

Do neke sledeće liste 🌷