Kako prevazići prepreke u akademskom pisanju?

U mojoj glavi, svaki post ima naslov i, da pišem sastav na temu, ovaj bi se juče zvao „Govoriću vam o svom problemu, ali na društveno prihvatljiv način“. Danas, nakon što sam dovršila čitanje knjige Write No Matter What, zove se „Govoriću vam o našem problemu“ i možda vam neće biti prijatno.

Na fotografiji vidite dve knjige o akademskom pisanju – već pomenutu napisala je Joli Jensen, teoretičarka medija, a drugu Paul J. Silvia, psiholog. Oboje su odlučili da govore o duhu koji pohodi svaku akademsku ustanovu, a o kojem se vrlo retko javno govori, zbog čega mnogi studenti (uključujući i mene) stiču utisak da su usamljeni i jedini koji se bore s baukom pisanjem disertacija, teza, naučnih radova, knjiga i raznih pametnih uradaka.

Akademsko pisanje nije prirodan način izražavanja nikome od nas – ono je zamišljeno kao ustrojavanje misli u određene stilske matrice i pravila koja treba da komuniciraju naše ideje kolegama, često na način koji odbija širu javnost. Ukoliko se još bavite humanistikom ili društvenim naukama, sve su prilike da jednom nedeljno neko primeti kako je vaš rad besmislen, a i vi negde podsvesno znate da će ga pročitati komisija i možda, ako imate sreće, neki entuzijasta ili kolega. Sve to skupa vodi u niz problema zbog kojih studenti odustaju od mastera i doktorskih disertacija, profesori godinama odugovlače s objavljivanjem knjiga, lažući sve oko sebe (i sebe), a mnogi i napusti akademski svet nakon godina samoprezira, osećaja neadekvatnosti i sveopšte krize smisla onoga što rade.

Tu je drugi problem koji, iz perspektive nekoga ko je na šestoj godini doktorskih studija, treba da se reši na osnovnim (u najboljem slučaju), obavezno na masteru, a na doktoratu ne bi smeo da postoji. Naime, podrazumeva se da vi znate da pišete akademski i jasno komunicirate svoje ideje. Ne postoje kursevi akademskog pisanja, ili, ako postoje, kao na mom fakultetu, profesore mrze da drže predavanja, već vas upregnu da prilagodite rad određenom stilu citiranja.

To. Nije. Akademsko. Pisanje.

Istina je tužna – većina visokoobrazovanih ljudi ne ume da piše, i to ne bi bio problem ukoliko bi iskreno priznali i radili na tome, umesto što doprinose groznoj kulturi „hermetičnog“ pisanja koje, ukoliko vas ne mrzi da kopate, veoma često ne predstavlja ništa. Stoga, od studenata se očekuje da magijom usvoje taj čuveni akademski stil čitajući tuđe radove.

Recimo da se to i desi. Nakon toga, nastupaju problemi o kojima Jensen i Silvia pišu. Pisanje postaje pakao. Ako ne pišeš, mrziš sebe i ne uživaš u drugim aktivnostima jer znaš da ne radiš ono što bi trebalo. Ako se i nateraš da pišeš, proveravaš Instagram i gledaš kroz prozor, a anksioznost pred praznim ekranom raste. Počneš da dovodiš u pitanje svoje istraživanje, potom sebe, porediš se s drugima (koji mudro ćute o svojim problemima i bore se s njima u tišini), smatraš da nisi dovoljno pametna, razmišljaš kako si bacila 11 godina na studiranje, a zapravo si sve vreme prevarantkinja (čuveni imposter sindrom).

To je mentalni pakao koji mnogi od nas preživljavaju zatvoreni u svoja četiri zida. Ili, još preciznije – u sopstvenoj lobanji koja postaje eho soba za sve ružne stvari koje govorimo sebi. To traje. Premda psihoterapeut sigurno treba i može da pomogne s prevazilaženjem određenih uverenja i osećanja, postoji deo koji bi akademska zajednica morala da uključi i normalizuje. E, o tome su knjige koje sam čitala i smatram da svako, ali baš svako, od budućih master studenata do redovnih profesora, treba da pročita. Neki da bi videli da nisu sami, neki da bi prestali da čine da se drugi osećaju usamljeno, neadekvantno i loše.

Uprkos istom problemu o kojem govore, ovo su dve veoma različite knjige. Dok se psiholog (ha, iznenađenje!) na duhovit, često pomalo oštar način, hvata u koštac s izgovorima koje dajemo sebi kada se bavimo stvaralačkim radom, teoretičarka medija i osnivačica akademskih grupa za pisanje govori s više saosećanja o raznim preprekama na svim nivoima pisanja. Jedna od najvećih jeste disciplina, i dok Silvia smatra da treba izdvojiti vreme u toku dana, recimo 2h svakog jutra, i pisati, samo sesti i pisati, Jensen govori o tome kako se osećati dobro dok to činimo.

Svako od nas ima jedinstven stil i rutinu pisanja. Primera radi, (ovo se ne savetuje mojoj mentorki da pročita), ja nemam organizovane beleške, planove rada i jasno klasifikovanu literaturu (no, testiram jedan metod naredne sedmice). Navikla sam da mi je u sve u glavi, i vremenom je postalo tesno, a ja sam odugovlačila s izradom održivog sistema za „low-stress, high-rewarding“ kontakt s mojim radom. Oduvek sam mogla da pišem brzo, lako i u roku.

Sem ovog puta, kada pišem najznačajniji rad do sada.

A to se dešava kada se čovek predugo druži sa sopstvenim idejama iza zatvorenih vrata. Najvažnije je, prema obema knjigama, imati grupu za pisanje. Ta grupa ne podrazumeva nužno kolege iz iste oblasti, niti komentarisanje sadržaja nečijeg rada, već pomoć pri prevazilaženju prepreka u istraživanju i pisanju – one su nam zajedničke bez obzira na disciplinu.

Jensen daje izuzetno dragocene savete u vezi sa promenom toka istraživanja, davanjem povratne informacije kolegama (ako im oči svetle kad pričaju o nekoj oblasti nauke, recite im da se bave time, i prestanu da se samoubijaju besmislenim projektima koji ih ne zanimaju), razumevanjem sopstvenih demona i radu na njihovom prevazilaženju.

Silvia ističe, neumorno, važnost samodiscipline, ali Jensen vam pokazuje da produktivnost nije nužno merljiva brojem napisanih reči ili, najčešće, trenucima kad se onesvestite od umora pred neki važan rok. Premda rizikujem da zvučim kao knjiga za samopomoć, važno mi je da o ovome pišem. Osećam se bolje kad ovo podelim jer sam se srela sa gotovo svim problemima koje ovo dvoje sjajnih autora čine manje strašnim, i rešivim. Da, čak i onda kad mislite da ste glupi – rešivo je.

Pošto po porukama u inboksu znam da ima mnogo kolega među pratiocima, ovo je post pre svega za vas.

Ako vam je teško – niste sami. I krajnje je vreme da pričamo o tome.