Da li je knjiga za vas prestala da bude Događaj?

Da li je knjiga za vas prestala da bude Događaj?

Pre nekoliko dana pričala sam sa svojom osmogodišnjom učenicom o čitanju, odabiru knjiga i šta i kako sam ja čitala u njenim godinama. Ona živi na selu u Kini, putuje u školu autobusom i u njenoj školi ne postoji biblioteka. Knjige dobija za rođendane i praznike, ili kada roditelji imaju vremena da sednu s njom i odaberu nešto na internetu, što ona potom nestrpljivo iščekuje i obavezno mi svaki put pokaže šta je stiglo i zajedno komentarišemo. Nikada nije bila u knjižari, niti birala knjige listajući ih. Svaku knjigu koju ima čitala je najmanje dva puta, i sve ih brižno čuva u sobi za malog brata kojeg uči da čita.

Ovo me je podsetilo na moje odrastanje u manjem mestu, gde je prvo postojala samo biblioteka, a negde sredinom moje osnovne otvorena je i jedna mala knjižara. U biblioteku sam se učlanila relativno kasno jer sam živela daleko od nje, a u skromnoj školskoj biblioteci nalazila sam knjige koje sam po nekoliko puta čitala (Žil Vern, Gradimir Stojković, Nušić, Ćopić). Namolila sam roditelje da me učlane kad sam želela da čitam Harija Potera, ali je bilo potrebno da čekam da neko vrati taj jedan jedini primerak koji smo imali. Zbog toga sam prvo čitala peti deo, recimo, pa drugi. Tetka mi je donosila svoju bogatu kolekciju Agate Kristi, pa nisam smela sama da spavam posle čitanja. Jednom mi je greškom donela „Sanjareˮ, pa sam s 10 godina pitala mamu da li misli da goli muškarci smešno izgledaju kad ostanu samo u čarapama.

Nisam imala utisak da nešto propuštam. Tata je jednom za praznike otišao u Novi Sad da mi kupi Harija Potera, ali pošto nije znao koliko delova ima, kupio je samo dva. Tada smo s nestrpljenjem moji internet drugari (dobila sam računar u šestom razredu) iščekivali šesti deo, ali je bilo onih starijih koji su ga čitali na engleskom pre nas, i tad sam prvi put zavidela što oni mogu da nabave knjigu, a ja ne. Potom sam otkrila čari piraterije i pdf-a, a pošto mi je engleski bio relativno dobar, odlučila sam da prevedem tu knjigu za drugu decu dok ne stigne zvaničan prevod. Relativno brzo sam saznala da je to nelegalno i zato vam neću reći da li sam taj prevod završila. 😉

Nastavnica u osnovnoj prepoznala je moju želju za čitanjem, pa mi je poklonila nekoliko knjiga, a za kraj školovanja dobila sam veliki paket od škole jer sam bila dobra učenica. U tom paketu bili su Hemingvej, Kami, Tolstoj i neka saga o moreplovcima koje se ne sećam. Sve sam pročitala smesta, pa sam preporučila tetki Kamija i mislim da je upala u egzistencijalnu krizu zbog mene. Znam da me je izgrdila i rekla da deca ne treba da čitaju takve gluposti, da ih boli glava.

U srednjoj sam imala sreću, ali zaista sreću, da mi srpski predaje neko ko ne samo da nije stao s Andrićem u svom poznavanju književnosti, već je čitao savremenu književnost, te mi ju je i preporučivao i donosio knjige. Tada je otprilike i moj džeparac malo porastao, pošto mi je srednja bila dalje od kuće i kupovala sam užinu, pa sam štedela za knjige u onoj jednoj knjižari koja je imala prilično mršav izbor, ali za moje standarde ogroman. Išla sam i na sajam sa školom, pa sam cele godine imala sistem štednje za taj jedan dan, i tata bi mi dao još malo novca, i tih desetak-petnaestak koje bih kupila bile su Događaj za čitavu narednu godinu.

Zašto o ovome razmišljam i pišem? Čitam od juče „Faktologijuˮ, koja govori o globalnom progresu u mnogim aspektima društva – o dostupnosti vakcina, lekova, obrazovanja itd. Potom se nekako nametnuo razgovor s učenicom, pa sam shvatila kako, otkako radim, sama raspolažem svojim novcem i živim u Novom Sadu, kupujem daleko više knjiga nego nekada, a ne radujem im se više kao nekada. Prosto, dostupne su mi ili u knjižari, ili onlajn, mogu ih i iz inostranstva naručiti, na Kindlu imam gomilu pdf-ova, i sve to tako postoji. Pokazala sam fotografije svojih knjiga učenici u želji da joj kažem da će jednom i ona imati mnogo knjiga, ali njena reakcija me je opomenula – bila joj je lepa moja polica, ali mi je rekla da ona voli svoje knjige jer je svaku pročitala po nekoliko puta i uvek su joj zanimljive.

Ne pokušavam da kažem da mi je sada gore nego pre, samo da mi tada nije bilo loše uprkos svim ograničenjima koja su postojala, kao i da sam zaboravila to sve dok me moja mala Dora nije podsetila. A pošto mene deca svakoga dana nečemu novom nauče, htedoh i ja vas da podsetim da nije stvar u količini koju imate na polici već u onome što s te police nosite na ulicu, posao, školu i odnose s drugim ljudima. Da li je ta polica u vašoj sobi, biblioteci ili nečijem tuđem stanu, to ne pravi nikakvu razliku u vašem estetskom obrazovanju. Za slučaj da se osetite loše jer iz bilo kog razloga ne možete da imate knjigu odmah, setite se moje male Dore kojoj je knjiga zaista još uvek Događaj, kad god dospela u njene ruke. Moja misija u radu sa decom jeste upravo da im osnažim uverenje da nije bitno koliko, već kako. Ne škodi povremeno podsetiti i nas odrasle.

Kako ste se vi razvijali kao čitalac? Da li vam je bliska moja priča i kako se danas odnosite prema dostupnosti knjiga – da li i dalje pažljivo birate ili kupujete sve što vam zazvuči zanimljivo u knjižari? Šta biste rekli Dori?