Treba li pisati negativnu kritiku na Instagramu?

Napolju pljušti kiša, neko rotaciono svetlo upereno mi je u oči i kvari instagramičnu scenu (kafu imam!), ali dok čitam Sondersa, palo mi je na pamet da bismo danas zajedno mogli popiti popodnevnu kafu i prodiskutovati o pisanju negativnih utisaka na Instagramu.

Kad sam bila srednjoškolka, profesor srpskog pozvao je Teofila Pančića u goste da nam priča o književnoj kritici (da, ja stvarno jesam imala najboljeg profesora ikad, nije mitska ličnost) i evo, ja se petnaest godina kasnije sećam šta je odgovorio kad smo ga pitali da li je lakše pisati o dobrim ili lošim (prema ličnom sudu) delima. Mogli biste se iznenaditi, ali rekao je da je njemu daleko izazovnije pisanje o kvalitetnoj književnosti jer tu postoji kriterijum do kojeg svojom kritikom treba dobaciti. Recimo da se slažem u pogledu same unutrašnje strukture kritičkog teksta.

Premda je ovde ne pišem niti nameravam to da radim, to jeste jedan od razloga zbog kojeg retko pišem o poeziji. Pre no što objasnim, ogradila bih se i rekla da je ovo zaista lično osećanje i nemam ništa protiv toga kako to drugi rade, mnogi to rade sjajno i u ovoj formi i rado čitam. Ipak, ono što sama ne volim jeste komadanje nečije zbirke, distribucija deset deka poezije po storijima i postovima i komodifikacija pesama kao nekakvog pseudoemotivnog dobra koje tako cirkuliše okolo do besmisla. Takođe, pojedine zbirke su toliko puta fotografisane i deljene da bih, u trenucima dokolice, mogla cele da rekonstruišem samo na osnovu postova i storija.

Stoga, nekada prosto ne osećam da sam svojim tekstom „dobacilaˮ i verujem da je to strah koji je Teofil pominjao.

Kad je reč o negativnoj kritici, verujem da je ona teža post festum u našoj sredini, kada vas bulumenta nečijih tetaka i stričeva juri da se ljuti na vas jer ste napisali da nešto prosto ne štima. I dan danas mi jedna spisateljica provera redovno LinkedIn otkad sam napisala da ne poznaje sopstveni jezik na kojem piše. Kao što mislim da stolar ne može napraviti kvalitetnu stolicu ako ne ume da koristi testeru, dalje već sami produžite poređenje.

Na Instagramu sam se susrela s drugačijom situacijom i ona mi je veoma zanimljiva. Naime, dok kritiku po časopisima čitaju urednik, pisac i eventualno neki entuzijasta, ovde utisci imaju odjek među onima koji ta dela vole, rado čitaju i osećaju se lično napadnuto ukoliko vaš negativan sud na neki način dovodi u pitanje njihov ukus.

Sama se nekad iznenadim kad vidim mlake utiske o delu koje je mene oduševilo, ali tada se opomenem da je čitalaca mnogo i to, hvala univerzumu, činimo svi različito. Smatram to posebnom vrednosti koju mi je doneo Instagram i s ogromnim interesovanjem i posvećenošću pratim kako neko s drugačijim merilima, iskustvom i perspektivom čita isto delo. Za one koji sami ne pišu, ali traže preporuke ovde, verujem da je to vanredno dragoceno jer u kratkoj formi mogu da vide pregršt čitanja – sva ta čitanja uvek više govore o nama koji pišemo, nego o samom delu, to je valjda jasno.

Ili nije. Pažnja koju mnogi od nas dobijaju na Instagramu (a ja se na onom parčetu koji posvećujete mom profilu neizmerno zahvaljujem) ume da nas uveri da postajemo nekakvi arbitri i nosioci povlašćenog znanja, te dozvolimo sebi da nastupamo kao glasnogovornici određenih pisaca i dela. Odlučujemo da su to moderni klasici i apsolutna remek-dela. Gajim veliku netrpeljivost prema takvom nastupu, kako na društvenim mrežama, tako i u životu uopšte – izdavačke kuće su tu da reklamiraju i zastupaju svoje pisce, lepe im epitete najboljih, najlepših, nikad viđenih i revolucionarnih jer one od toga zarađuju. S druge strane, postoji nekakvo uverenje, a vi ćete me ispraviti ako grešim, da bismo mi nekome ovde mogli zameriti ukoliko kažemo glasno: Ovaj prevod ne valja. Ovo nije lektorisano. Ovaj prevod je ukraden (da, dešava se). Ne dopada mi se ovo delo zato što mislim da ova spisateljica jaše na talasu feminizma sasvim oportunistički (kahm).

Kada argumentujemo svoje utiske na civilizovani način i stupimo u diskusiju s nekim ko ne deli te utiske, to je izuzetno vredno jer nadomešćuje, čak i ovde na Instagramu, preko potrebnu razmenu mišljenja u kulturnom prostoru koji je danas ekvivalent nekim tavanima po redakcijama i institutima. Ključna reč je „argumentujemoˮ - to ne znači da se spuštamo s Olimpa među smrtnike da im udelimo malo svog aksiomatskog znanja, već da otvorimo pitanja ili iznesemo nedoumice u odnosu na ono što je napisano. Ali zaista ono što je napisano, a ne da vodimo monolog u kojem masturbiramo na svoje olimpsko znanje – taj poco-i-liki vajb vidim svuda oko sebe, i, dozvoliću sebi da budem bezobrazna, imam utisak da ljudi time nadomešćuju sopstveni strah od neznanja.

Do sada vam nisam pisala o delima koja mi se baš nisu dopala jer sam mislila da, deleći neke meni dragocene knjige i uvide, nudim izvesnu vrednost i, optimistično, motivaciju drugima da u književnosti tragaju za sličnim iskustvom. Nakon skoro godinu dana na ovoj mreži i privatnih razgovora ovde, zaključila sam da je možda još vrednije izneti argumentovan negativni sud kao protivtežu poplavi najboljih, najuspelijih, najčitanijih, najrevolucionarnijih, najoriginalnih, nikad viđenih knjiga. Biće mi zadovoljstvo da diskutujem o svojim negativnim utiscima, na koje me je inspirisala Petra s profila @kozmik.bluz, a potencijalno ohrabrim i one koji su, kao ja, smatrali bespotrebnim deljenje negativnih utisaka.

Proglašavam sezonu Nisu Sve Knjige Najbolje otvorenom, a kerbere pred vratima Književnog Ukusa unapred savetujem da se ni ne trude, kaže test da sam ENTJ.

Šta vi mislite o negativnoj kritici? Da li vam nedostaje ovde i da li vas odbija kad svi hvale određenu knjigu? Da li se plašite da kažete da vam se nešto ne dopada ili terate sebe da vam se dopadne u strahu da nešto propuštate?