Da li čitate nezapadnjačku književnost?

Razmišljam kako u poslednje vreme čitam zapadnjačke, pre svega američke autore, i kako sam američku kulturu počela da posmatram kao referentnu tačku u književnosti. Ne bih to primetila da ne čitam trenutno kineskog pisca koji govori o politici jednog deteta i abortusu kao meri sprovođenja te politike. Ono što me je iznenadilo jeste koliko moram da se izmestim iz svog kulturnog obrasca da bih racionalno shvatila da su ovakve mere danas zaslužne što u Kini pedeset procenata visokoobrazovanih čine žene, da prevaziđem instinktivni užas nad idejom o kontroli tela koja je eskalirala u ruralnoj Kini jer su porodice po svaku cenu želele muško dete, bilo ono prvo ili deseto. No, uskoro više o tome.

Robert Jang je pre desetak godina pisao o zapadnocentričnom poimanju književnosti, i rekao da prosečan čitalac čita nezapadnjačke autore samo ukoliko oni figuriraju kao vid kulturnog „prevodaˮ. Drugim rečima, mi bismo voleli da smo implicitni čitalac na kojeg autor računa, a kad se nađemo pred delom koje ne računa na našu perspektivu neinformisanog čitaoca, skloni smo da ga odbacimo kao naivno i dosadno. Ili ih ni ne čitamo zato što se ne prevode (mašem Geopoetici i Cliu).

Od svih nezapadnjačkih nacionalnih književnosti, mislim da mi je japanska najbliskija, ali sam u nekom trenutku iscrpela dostupne autore. Pisala sam rad o voajerizmu kod Tanizakija i Diras, o dva potpuno različita poimanja pogleda u dvema kulturama. Čitala sam kinesku, korejsku, sudansku i arapsku književnost, ali neuporedivo manje no što čitam autore sa Zapada. Uzevši u obzir da Kinezi od svih naroda ubedljivo najviše čitaju, prema statistikama, a najviše i pišu, ponekad imam utisak da ja o književnosti zapravo ne znam ništa. Samo nešto malo o ovome iz svog dvorišta, mada ni to ne uspevam da pohvatam u poslednje vreme.

Kakav ste vi čitalac/čitateljka? Da li instinktivno preferirate određenu nacionalnu književnost? Čitate li nezapadnjačke autore i koje? Šta očekujete kad otvorite knjigu azijskog ili afričkog autora?