Ko je (zapravo) bila Adrijen Rič?

Desi mi se ponekad da izgubim volju da pišem o književnosti, uglavnom jer imam utisak da je akademska zajednica elitistička kaljuga u kojoj pišemo jedni za druge, ako i toliko, a istinski dijalog o kulturi izostaje i odvija se svuda sem tamo gde bi nominalno trebalo da mu je centar. Vrati mi se volja na trenutke posle inspirativne književne večeri (takvih je vrlo malo, nažalost, uglavnom se svode na prijatelje i rođake koji se međusobno hvale po promocijama ili tezgaroše posle čijeg opštemestašenja mi najmanje bude jasno o čemu je uopšte bilo reči) ili kvalitetnog razgovora koji sve češće nalazim na Instagramu, ali sam zaključila da sam licemerna jer ovde pišem o onome što čitam „u slobodno vremeˮ. Ono neslobodno vreme, pak, takođe provodim čitajući, ali o tome ne pišem iz istih predubeđenja zbog kojih akademska zajednica nema ni interesovanja, a posledično ni načina da svoja istraživanja podeli i preseli u živu kulturnu zajednicu od koje je sve udaljenija. Ovo je malecni nalog, ali mislim da dugujem sebi da ono čime se bavim i što me najviše zaokuplja u književnosti podelim van granica svog računara i sveske. Stoga, nadam se da će vam biti zanimljivo, inspirativno i podsticajno za dalji razgovor, a ja ću se potruditi da delim što više ovakvog sadržaja koji je možda nedostupan jer je nepreveden, nedovoljno poznat ili hermetičan.

Trenutno (čitajte: poslednjih pet godina, a verovatno i više) se bavim fenomenom ispovedne poezije i (de)konstrukcijom intimnosti u njoj u širem socio-političkom kontekstu u SAD krajem pedesetih i šezdesetih godina, zaključno s zbirkom engleskog pesnika Teda Hjuza krajem 20. veka (putuje poezija). Na tom istraživačkom putu nailazila sam na fantastične studije koje sigurno ne bih čitala da o njima nisam nalazila interesantne naznake u fusnotama drugih knjiga, a mnoge od njih su neobjavljene, pa postoje po raznim opskurnim ćoškovima interneta gde su piratske verzije neobjavljenih doktorskih teza (da, da, i to postoji) i studija.

Pre nekoliko dana sam imala potrebu da istražim dublje odnos koji je Adrijen Rič, jedna od pesnikinja koja se u određenoj fazi svog stvaralaštva približila ispovednom diskursu i to na vrlo interesantan način, imala prema svojoj ranoj poeziji, pa sam onda kopala po njenoj obimnoj zaostavštini i naišla na knjigu o kojoj vam danas pišem. Izuzetno mi je važno da vam skrenem pažnju baš na ovu zbirku predavanja i razgovora jer mislim da se nalazimo u izuzetno mračnom periodu za žene, a istovremeno su politike identiteta nikad glasnije i nikad pervertiranije. Nedavno sam videla kod jednog muškarca bukstagramera baljezganje o feminizmu koje me je poprilično iznerviralo svojom nedotupavnošću, ali i hrabrošću da se o tome govori patronizujuće u kontekstu ženskog stvaralaštva iz perspektive muškarca (da, ja sam ona što misli da muškarci ne mogu biti feministi, mogu samo da podržavaju feminizam). Zbog toga mislim da je krajnje vreme da se o politički angažovanoj književnosti govori van modnih instagram tokova gde se svaki govor o ženskom pisanju ili ono samo odmah proglašava feminizmom, a često je to pisanje toliko internalizovalo patrijarhat da je metastaziralo u svojevrsnu automizoginiju (videti pod: Milica Vučković). Adrijen Rič je mnogo pisala o tome kako žene vekovima stvaraju književnost imajući na umu da će ih čitati i kritikovati muškarci, a njihovo delo tumačiti uvek u kontekstu njihovog života. Ili, rečima pesnikinje: Most biographers of women still fail to recognize that a woman’s central relationship can be to her work, even as lovers come and go. Meni se, pak, čini da danas žene pišu za žene ne nužno zato što govore o ženskom iskustvu, već zato što znaju da muškarci čitaju muškarce, a žene čitaju sve. Ne verujete mi? Izbrojte koliko je autorki pomenuo Knausgor u šest tomova „Moje borbeˮ. Prebrojte u književnim časopisima koliko muških kritičara piše o ženama. Bacite pogled na reklame gde je Viržini Depent obavezno ’ženski Uelbek’ (što je idiotski jer je milion puta bolja spisateljica od njega), a Linda Bostrom ’Knausgorova žena’.

Adrijen Rič o svemu ovome piše još sedamdesetih godina, kada se okreće politički angažovanoj poeziji i mogućnostima poezije koja izvire iz žive, aktivne politike. Piše o marksizmu u državi u kojoj se u datom trenutku odvija lov na ’crvene’, i to iz perspektive lezbejke i Jevrejke koja se zalaže za nezavisnu Palestinu. Kritikuje obrazovanje koje deli ljude na one koji će se baviti ’intelektualnim radom’ i one koji će obavljati fizičke poslove – ovi drugi biće otpisani kao oni kojima nije potrebno kritičko mišljenje jer je ono rezervisano za ove prve. Ima jedan divan deo o eseju o Raji Dunajevskaji (valjda mi je padež dobar) koja je godinama bila nepismena, a potom pisala o marksizmu živo i ubedljivo jer je živela te ideje celog svog života. Adrijen Rič je verovala u feminizam koji se živi, a ne onaj koji se propoveda s raznih katedri i govornica – u feminizam na ulici, fabrici i spavaćoj sobi, i uvek je znala da govori iz perspektive povlašćene bele žene i nastojala je da to nikada ne zloupotrebi. Svaki deo ovih njenih zabeleški i razgovora pisan je sa žarom žene koja je zaista verovala u permanentnu revoluciju, i, kako sama piše, u glad koju potrošačko društvo nikada neće zadovoljiti jer se gladom za lepotom, poezijom i punoćom življenja nikada neće naći na policama supermarketa.

Pa ipak, zalagala se za poeziju koja je dostupna svakome – u predgovoru antologiji koju je sačinila, rekla je da nije uvrstila pesme koje ’treba podgrevati u mikrotalasnoj’ da bi se osetio njihov žar, niti one koje na stara pitanja daju stare odgovore ili su prigrlile pisanje o ličnom kao fetiš masovne kulture u kojoj je i naša poezija trenutno do kolena zaglibila. Premda je za nju lično uvek bilo političko, ono nikada nije bilo egocentrično već je otvaralo kanal komunikacije s Drugim, uvek svesno razlike, a ne sličnosti s tim Drugim. Upravo to je i njena kritika politike identiteta koju ćete sigurno prepoznati i danas, a to je da ona ne poštuje razliku, već asocira ljude po sličnostima ili im ih nameće kroz latentno delovanje ideologije (ovde bih rado nastavila u duhu radikalnog feminizma, ali jasno vam je).

Raspisala sam se, a imala bih bar još pet puta ovoliko da vam napišem o nepoetskim tekstovima Adrijen Rič. Pisala ih je celog života, govorila je na mnogim događajima i protestima, odbila je nagradu za poeziju od Klintona 1997. godine kritikujući njegovu politiku i o tome takođe otvoreno pisala, ali najviše je pisala o ulozi poezije u savremenom društvu (umrla je 2012. godine, te bih rekla da je i dalje itekako savremena). Meni je stalo da o poeziji pišem i govorim jer mi je van svake pameti da ljudi koji navodno vole književnost i o njoj pišu izjavljuju kako ’ne vole/ne čitaju poeziju’ jer, em što je čitava književnost nastala iz poezije, ona je uvek bila svedok duha vremena i stanja čovekovog duha u tom vremenu na najelementarniji, najlepši i najdublji način. Reći da ste ljubitelji književnosti, a ne čitati poeziju, isto je kao reći da obožavate meso, a jedete samo piletinu. Adrijen Rič o tome mnogo govori i krivi estetsko obrazovanje koje od poezije pravi hermetičnog bauka, a loši pesnici na tome profitiraju jer je lakše ne čitati nego nečemu posvetiti vreme, trud i pažnju, pa reći da je sranje. A akademski rad vam je nešto slično – pročitate 15 knjiga, od kojih je 14 sranje, ubije vam volju za životom, a ne pisanjem, i onda dođe ta jedna, a tu jednu je možda napisala baš Adrijen Rič, i stvari ponovo imaju smisla i vi zaista vidite kakva je grandiozna pitanja otvorila žena koja je bila hrabra da prepozna svoje granice, pa onda ode malo preko njih, za svaki slučaj jer je možda nešto važno baš tamo izvan njenih imaginarnih granica.

E, to ja vama želim kad pišete kako ’ne čitate poeziju’. Propuštate Književnost. Ako ne verujete meni, proverite kod Adrijen Rič.